“Sitnice čine savršenstvo, a savršenstvo nije sitnica.”
Dugo sam želeo da napišem nekoliko reči na temu savršenstva s obzirom da je ovo jedno od najčešćih pitanja i diskusija koje vodim sa svojim učenicima i asistentima. Većina tih diskusija je vezana za par, može se slobodno reći uobičajenih, fraza koje nas prate na putu majstorstva.
Prva je svakako ona „Vežbom se postiže savršenstvo“ a druga je ona koja kontradiktorno kaže „Vežbom se postiže trajno, zato pazite da kako vežbate“. Za prvu frazu se može reći da je ona uopštena i da zapravo prenosi poruku dokle god vežbate uspećete da stignete negde. Druga poruka zapravo donosi onu ideju kvaliteta naspram količine. Iako ovo zvuči kao prelepa ideja ona takođe sadrži u sebi poruku da je vežba uzaludna ako nije savršena, a ovo je zaista opasna i pre svega pogrešna poruka.
Kada sam počinjao svoj put majstorsva našao sam se pred istim izazovom kvaliteta i kvantiteta. Danas često govorim svojim učenicima kako sam bio očajan na početku svog puta kroz veštinu mačevanja i kako sam upornim radom došao da toga da danas ja budem taj koji drugima drži časove ove prelepe veštine. Ono što malo ljudi oko mene zna je da sam upravo zbog teme kvaliteta želeo da odustanem od mačevanja. Arhitekta (perfekcionista) u meni je šaputao:„Ako ne možeš nešto da radiš kako treba nemoj to ni raditi“. Ali da li je to zaista tako?
Asistent u školi sa kojim sam tada radio je bio zastupnik ideje savršenstva (kvalitet ispred kvantiteta) što nas je zaista teralo da vodimo računa o položaju stopala, pete, kolena, noge, kukova, ramena, ruke, šake, garde, sečiva, vrha, položaju protivnikovog mača, protivnikove ruke, protivnikove garde, protivnikovog tela itd. Ono što je postalo problem u tako beskonačnoj konstalaciji položaja i tajminga pokreta je da se zaista insistiralo na savršenom pokretu i položaju svega navedeneog što je prouzrokovalo da tokom jednočasovnog treninga u grupi uradimo svega desetak ponavljanja jednostavne vežbe koja se sastojala iz napada ispadom i hvatanja parade na ovaj napad. Danas mi zaista izgleda nestvarno podatak da sam tokom jednog treninga bio u prilici da uradim svega 10-15 ispada. Ono što je trebalo da bude fizički napor (čitaj trening) i zadovoljstvo pretvorilo se u mučenje bez izgleda da se ovo stanje promeni.
Danas često vidim učenike koji sami sebe muče u pokušaju da izvedu savršen pokret sa savršenom koordinacijom. U tom procesu migoljenja, kroz niz pokreta koje usput pokušavaju da dovedu do savršenstva, dolaze do istog rezultata, tj. mali broj ponavljanja određene vežbe. Posledica ovoga preteranog razmišljanja je bespotrebna osuda onoga što rade a što se zapravo zove proces učenja.
Ono što danas pokušavam da naučim druge je mehanika i cilj koji pokušavamo da postignemo kroz mehanički proces. Kada ste razumeli ishod koji je potrebno postići sve ostalo je uvežbavanje kroz ponavljanje određene radnje, tj. pokreta. Ponekad je potrebno dozvoliti telu i umu da shvati i nauči pokret kroz ponavljanje i izlaganje tela i uma određenoj situaciji. Vaš nesvesni deo uma će često na ovaj način lakše prepoznati paterne i bolje se prilagoditi i odreagovati na zadate situacije.
Kao instruktor pokušavam da svojim učenicima pružim kontekst za svaki pokret koji nauče kao i ključne tačke koje je potrebno preći i zašto. Zato je vežbe potrebno koncipirati tako da one budu podsticaj i da daju odgovor na tehniku tako što će pružiti fizičke povratne informacije o uspehu ili neuspehu (pr. “Ako uspešno izvedete paradu, nećete primiti bod”). Nakon toga obično sledi ponavljanje ovog pokreta što je moguće više puta uz usputne komentare za pokrete koji se čine relevantni. Neki put se čini da na ovaj način dajem nedovoljno uputstva i saveta, ali istina je da nas previše uputstva tera da i previše razmišljamo umesto da se prepustimo osećaju pokreta. Previše razmišljanja takođe kao što sam već gore naveo znači i premalo treninga.
Naučiti nešto novo je neprijatno. Raditi nešto na šta niste navikli je po definiciji neprijatno. Kao instruktor naučio sam da mi ovo “nesavršenstvo” postane prirodno kod učenika i ovo je ono što pokušavam da ukažem asistentima kao i učenicima. Potrebna je velika doza strpljenja kako bi bili učitelj ili asistent, a još veća doza strpljenja je potrebna biti dobar učenik. Na kraju istina je da nismo svi isti. Da nemamo iste fizičke i mentalne predispozicije. Svima je potrebno različito vreme kako bi stekli osećaj i istražili sopstvene sposobnosti.
Veliki deo fizičkog treninga zahteva vezu sa „osećajem“ da se neka vežba izvodi pravilno. Ovaj aspekt nije nešto sa čime možete lako upravljati i zato prestanite sa tim. Isključite osećaj osude i pojačajte znatiželju. Prepustite se pokretu mnogo puta, osetite ishod svakog pokreta, podesite ga, eksperimentišite i budite strpljivi. Učenje je neugodno i zahteva puno loših ponavljanja pre nego što pronađete savršenstvo. Zato nemojte težiti savršenstvu, težite upornom ponavljanju i odstranjivanju loših pokreta tokom tih ponavljanja.
Učenik mačevanja,
Predrag Agatonović