“Kada se govori o mačevanju, misli se na tehnike mačevanja. Ovo je prilično prirodno, ali pogrešno.”
Mijamoto Musaši
Dugo sam razmišljao o novom blog tekstu i najzad sam pronašao vremena da ga i napišem. Pre skoro godinu dana dao sam obećanje da ću u novoj sezoni pisati više i redovnije za blog. Sve puške sveta se nisu zakočile uprkos činjenici da nisam ispunio ovo obećanje. Iako ovu činjenicu smatram malim ličnim porazom, istina je da tokom prethodnih pola godine nikada nisam više pisao. Zapravo pisao sam toliko da je u planu knjiga o mačevanju koja treba da izađe do kraja godine. Ovaj projekat nije moje lično delo već je delo svih članova udruženja na kojem se aktivno radi od početka kalendarske 2020. godine. Nećemo odavati detalje, neka ovo ostane malo iznenađenje i javno opravdanje za propuštene blog tekstove.
Istini za volju ovaj tekst je trebao da nosi naslov „Potraga za savršenstvom“ ali ćemo ovaj naslov i tekst iza njega ostaviti za sledeći put. Drugi naslov je nastao najviše zbog osećaja da se nekoliko reči mora posvetiti vremenu i uslovima u kojim živimo, a koje bezuspešno pokušavamo da ignorišemo.
Godina 2020. se pokazala kao pravi izazov u svakom mogućem aspektu života. Virus je negde napao jače, negde slabije ali je za sobom uvek ostavio strah i osećaj nemoći, ali da li je zaista tako?
Ako me je mačevanje nečemu naučilo to je da ne postoje problemi, postoje samo izazovi. Mislim da je ovo važna životna filozofija koju sam tokom dugog niza godina treninga i samousavršavanja spoznao i redovno je implementiram na sve aspekte života. Istina je da su prepreke uvek ispred nas. Neke se velike, neke male, neke deluju jednostavne, a neke nepremostive. Brz način života nas često tera da ove izazove rešimo brzo, a ovo nas još češće gura u nove teže izazove. Nekada je potrebno zastati, usporiti i dozvoliti da problem rešimo tempom koji se ne uklapa u koncert modernog načina života (posebno u velikom gradu).
Iako će neko reći da je prethodnih osam meseci bačeno niz vodu ja se ne bih složio sa time.
Jedno pitanje često ima više od jednog odgovora i ovo je u redu jer je moguće na jedno pitanje imati dva istinita odgovora. Najveći izazov u 2020. je strpljenje koje smo negde usput zaboravili.
Karantin, policijski čas je trebalo da bude vreme kada smo zaista trebali da se okrenemo i posvetimo sebi i najbližim ljudima oko sebe. Mere su sada blaže ali da li zaista treba prestati sa dobrim navikama koje smo (nadam se) razvili tokom meseci izolacije? Mislim da je ovo pravi trenutak i da razmislite o sebi, gde se nalazite, i gde možete biti za pet godina. Sedite i napravite plan tog puta, napravite listu ciljeva i krenite danas da radite na njima. Zatražite pomoć u ostvarenju svojih ciljeva i ne zaboravite da pružite jednaku pomoć drugima jer ovo su načini da se preskoči ono nepremostivo.
Nama u udruženju je virus svakako doneo čitav niz izazova koje smo morali da rešimo kako bi nastavili da kvalitetno radimo kako smo i planirali. Veliko mi je zadovoljstvo što su svi članovi razumeli situaciju i izazove sa kojima se susrećemo i što su ozbiljno pristupili novonastaloj situaciji. Već sada sam siguran da ćemo ovakvom disciplinom i radom svih nas zajedno prevazići prepreke i ovu sezonu u vremenu velikih izazova pretvoriti u mali uspeh. Hvala svima na ovome.
Često volim da citiram „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ i ponovljam svima da je prvo pravilo univerzuma NE PANIČI! Vijugavi drum ispred nas možda sada vodi nizbrdo ali ne znači da nas neće popeti na vrh planine.
Do narednog teksta: ne paniči, nosi masku, drži distancu, radi na sebi, ubodi protivnika koji ti se približi, ponovi.
Učenik mačevanja,
Predrag Agatonović
Comments