PERO
- ŠKOLA MAČEVANJA -
O mačevanju
Razvoj mačevanja paralelno prati evoluciju civilizacije, od drevnog Egipta i Rima, preko varvarskog "Mračnog veka" i prosvetljene renesanse, sve do modernog, brzog, takmičarskog mačevanja današnjice. Većinu tog vremena (skoro 4000 godina) čini klasično mačevanje, dok je mačevanje kao sport zastupljeno zadnjih stotinak godina.
Mačevanje je uvek bilo više od sporta. Predstavlja umetnički oblik, drevni simbol moći, ali i duboko lični oblik izražavanja. Mačevanje je uvek bilo suštinski deo života, od dvoboja i borbenog mačevanja na bojnom polju, do spektakularnih filmova i delova popularne kulture kao što su filmovi "Zoro" ili "Tri musketara".
Mačevalačka veština je nastala kao praksa za pripremu ljudi za rat ili borbe u duelima. Najraniji dokaz o mačevanju kao kurtoaznoj veštini imamo putem rezbarija u Egiptu koje datiraju oko 1200. pne. Ovde se mačevanje prvi put u istoriji prikazuje kao borbena veština sa zaštitnom opremom, i tupim vežbovnim oružijem. I drevni Vavilonci, Grci, Persijanci i Rimljani imali su svoju vrstu i obuku mačevanja. Rimska civilizacija favorizovala je kratke mačeve i laka koplja i spremala je svoje ratnike u školama (ludus). Propast rimske civilizacije oko 476. godine, donelo je teško oružje varvarskih osvajača i označilo regresiju škola mačevanja kroz srednji vek.
Upotreba oklopa u srednjem veku učinila je veštinu mačevanja praktično neupotrebljivom. Veliki mačevi širokog sečiva su korišćeni protiv oklopa, ali samo kao oruđe za razbijanje oklopa, što je zahtevalo više snage, a manje veštine. Mačevi tog perioda su za cilj imali sečenje protivnika.
Tek početkom renesanse u 14. veku mačevanje doživljava svoju ekspanziju, otvaranjem brojnih škola. Tada na scenu stupaju oružja za ličnu samoodbranu, kao što su rapir, jednoručni, jednoiporučni i dvoručni dugi mač. Mačevi u ovom periodu postaju lakši zbog sve češće upotrebe barutnog oružja, kada oklopi postaju neupotrebljivi u novim okolnostima borbe. Ovo ujedno predstavlja uvod u civilno i kurtoazno mačevanje. Pošto je mač često bio oružje za samoodbranu protiv lopova, taktike njegove upotrebe su uključivale i rvanje i trikove za razoružavanje ili onesposobljavanje protivnika. Naglasak počinje sve više da počiva na samoj veštini.
Učinivši oklop bespotrebnim, razvoj vatrenog oružja ironično je na scenu vratio mačevanje kao umetnost i istaknutu veštinu tokom 15. veka. Vojnici su još jednom morali da poznaju mačevalačke tehnike, a polako postaje i rekreacija za gospodu. Učitelji mačevanja su organizovali brojne škole i esnafe koji su učili umetnost borbe mačem. Počele su da se razvijaju prve škole sa svojim specifičnostima (italijanska, španska, francuska, engleska, nemačka...). Ove veštine su često ljubomorno čuvane, a prenosile su se sa generacije na generaciju.
Španija je imala prve prave škole civilnog mačevanja, i tu su upravo i izdata prva dva priručnika mačevanja 1471. i 1474. godine. U tom periodu počinje i širenje škola i esnafa po tlu cele Evrope, poput Markbrudera iz Nemačke. Italijani oko 1500. godine počinju široku upotrebu rapira. Desna ruka držala je oružje, dok je leva ruka držala bodež ili mali štit (buckler), koji se koriste za pariranje i napad. Italijanski učitelji mačevanja, kao Agripa, koji je prvi zapisao četiri pozicije u mačevanju (prima, seconda, terzza, quarta), i majstori Grassi i Vigiani, koji su definisali "ispad" koji je prvi put u istoriji ilustrovao Capo Ferro, postali su dominantni u ovom veku.
U 16. veku je takođe došlo do popularizacije duela. Tada su zbog odbrane časti i drugih razmirica plemići više ginuli od posledica rana u duelu nego u ratu. Ovo je dovelo do strogih zakona (posebno u Francuskoj) koji su zabranili duelne borbe, što mnoge nije sprečilo da nastave ovu praksu.
Kraljica Katarina Mediči iz Francuske dovela je mnogo italijanskih učitelja mačevanje u Francusku kako bi razvila ovu veštinu. Njen sin, kralj Čarls IX, 1567. godine zvanično je priznao Francusku mačevalačku akademiju i dodelio mnoga nasledna zvanja novim francuskim majstorima. Ovi novi majstori bili su prvi koji su sistematski klasifikovali i diferencirali napade i odbrane u mačevanju. Godine 1573. Henri de St. Didier je bio prvi francuski mačevalac koji je objavio pisanu raspravu i jedan od prvih koji se zalagao za upotrebu malog mača umesto rapira.
Tokom 17. veka došlo je do nekoliko velikih promena u mačevanju. "Fleuret", ili floret, razvijen je u Francuskoj kao lakše trenažno oružje za duele. U ovom trenutku, skup pravila koji su činili borbu naizmeničnim napadima i odbranama postali su opšte prihvaćeni. Ovo je učinilo mačevanje sigurnijim i smanjilo broj žrtava u duelima.
Mačevanje kao vežba zasnovano na brzini i veštini započelo je kada je razvijen duži, lakši rapir u 16. veku. Zbog dužine rapira, protivnici su morali da se bore na distanci u brzim ali kontrolisanim ispadima, napadajući neprijatelja ubodima mača. Rapir, međutim, nije bio najbolje odbrambeno oružje, tako da je mačevalac često morao da koristi svoju rukavicom zaštićenu nenaoružanu ruku kako bi izbegao protivničke napade.
Tokom vladavine Luja XIV u Francuskoj, promena u modi dovela je do razvoja nove vrste mača - rapir jednostavno više nije dobro išao sa brokatnim jaknama, pantalonama i svilenim čarapama, tako da se na francuskom dvoru počeo nositi kraći mač. Dvorski mač, pokazao se kao odlično mačevalačko oružje plemića i sve brojnijeg gradjanskog staleža, jer je bio lakši i kraći od rapira, a mogao se koristiti i za odbranu i za napad. Kao rezultat, razvijena je nova savremena jednoručna tehnika mačevanja, sa levom rukom koja se primarno koristi za ravnotežu.
Razvijena je posebna vrsta mača za vežbanje po imenu floret. U međuvremenu, za duele je stvorena još jedna vrsta mača, tzv. mali mač. Mali mač je imao trouglasti poprečni presek, sa blago konkavnim stranama kako bi smanjio težinu bez smanjenja čvrstoće. Iz malog mača je razvijena moderna sportska disciplina mač (epee).
Sablja kao mačevalačko oružje, uvedena je u Evropu krajem 18. veka kao varijanta turskog skimitara, koji je koristila mađarska konjica. Bilo je tako efektivno konjičko oružje da su druge armije počele da ga koriste, a jedna njena varijacija je postala standardno pomorsko oružje.
Sablja je u početku bila težak, zakrivljeni mač, ali je u Italiji krajem 19. veka razvijeno lakše oružje sa samo malom krivinom za duele i sportsko mačevanje. Moderna sablja je lako, ravno oružje koje osim odredjenih tehnika nema nikakve veze sa mačem iz kog je razvijena.
Čas mačevanja u sali Vojne akademije (najverovatnije 1923. godina) - levo: Šarl Duse, viši nastavnik mačevanja
Iako kratka, istorija sportskog mačevanja je takođe interesantna. Mačevanje je jedan od samo četiri sporta koji su bili na svakom savremenom olimpijskom programu od 1896. godine. Muški floret i sablja bile su dve discipline na Olimpijadi 1896. godine a disciplina mač dodata je 1900. godine. Zbog velikih neslaganja oko pravila, Francuska i Italija odbili su da se takmiče 1912. godine. Svetska mačevalačka organizacija (Federation Internationale d'Escrime), osnovana je 1913. godine kako bi se standardizovala sportska pravila
Mačevanje je bila jedna od disciplina pentatlona na olimpijskim igrama 1912. godine. Na slici je američki general iz drugog svetskog rata, George S. Patton (levi mačevalac).
Mač kroz istoriju
Mač je kroz istoriju mnogo puta promenio svoj oblik, veličinu i materijalizaciju ali ne i namenu. Ono što je interesanto je da nomenklatura mačeva koja danas postoji a koja mačeve deli po veličini, nameni, periodu itd. postoji tek od 20. veka kada sa istoričari morali da nekako klasifikuju hladno oružje.
Dugi niz vekova oružje koje se danas zove jednoručni mač, rapir ili mali mač je u zapisima učitelja imao samo jedan naziv - MAČ.
Na ovoj stranici ćemo vas ukratko upoznati sa dugom istorijom razvoja ovog oružja.
Imajte na umu da je stranica još uvek u pripremi i tokom vremena će se popunjavati.
Učitelji mačevanja
Na ovoj stranici možete pronaći kratke biografije učitelja mačevanja i zapadnih borilačkih veština koji su svoja saznanja ostavili preko brojnih zapisa. Ovi zapisi se i dan danas otkrivaju u nacionalnim bibliotekama zemalja u kojima su ti veliki majstori živeli.
Svi tekstovi na našem sajtu se sakupljaju iz različitih izvora sa željom da vas inspirišu da i sami istražite i potencijalno podelite nova saznanja sa nama.
Prve verzije ovde dostupnih stavki su prevodi tekstova sa sajta koji toplo preporučujemo - Wiktenauer, viki-projekta posvećenom klasičnom mačevanju, odnosno Historical European Martial Arts (HEMA).
Stranica je još uvek u fazi izrade, a tekstove i priče ćemo nastaviti da objavljujemo i u predstojećem periodu.
Knjige
Deo aktivnosti naše škole je da se stara istorijska građa prevede na srpski jezik i tako postane dostupna široj javnosti i svima koji žele da uče mačevanje iz starih knjiga i zapisa.
Dopunjena izdanja ovih prevoda sa komentarima i objašnjenjima su dostupna isključivo u štampanom izdanju.
Dueli, priče, legende
Na ovoj stranici možete pronaći neke legendarne istorijske priče ali i legende o mačevanju.
