Mačevalac

 

"Stav mirno, leva ruka na leđa, kao da hoćeš da se uhvatiš za pojas. Diši pravilno, duboko, ne previše, ne želimo da se onesvestiš. Sada uspravi desnu ruku, zglobovi moraju da ti budu opušteni, sinko. To što držiš nije štap za šetnju, već rapir oružje džentlmena. Taaaako, sad se lagano okreni, na prstima, podigni se, oseti se laganim. Ples, balet i mačevanje su veoma slični, ovo je elegantna veština, moraš da plešeš.

Olabavi zglob, ne steži celom šakom! Nema potrebe, taj ukrasni balčak služi nečemu, pridržava dršku od rapira da ne sklizne, dovoljno je dva prsta da ti oružje ne ispadne, kada izmahuješ dodaj i kažiprst i pojačaj pritisak palcem. Tako, tako, neka ti pokreti teku, mekano, nežno, vidi kako vrh rapira pleše. Manje osmice, pravi manje osmice, tako ćeš brže da naciljaš. Ne, ne tako, šire, vrti ga šire. Ako su ti pokreti suviše kruti, neprijatelj će znati gde želiš da gađaš. Pleši, sad je tu, sad je tamo, budi neuhvatljiv, nepredvidiv. Hm, vidim da si se već umorio. Ajde, sevaj, idi razmrdaj se, vežbe disanja, opusti se i zagrej se ponovo. Čim ti pokreti postanu isprekidani i kruti, to je znak da si previše napet, a to opet znači da si se zamorio."

 

Svake godine, već pet godina, slušam istu priču mog učitelja. U početku sam mislio da me iskušava, da želi da proveri moju rešenost da postanem mačevalac. Stalno ponavljanje u krug istih vežbi čini me pomalo nervoznim. Kao da gubim vreme, kao da majstor Nikolo ne želi da mi kaže da sam u stvari beznadežno netalentovan, spor i glup za ovu veštinu. Konačno sam rešio da prekinem tu misteriju i suočim se s tim naduvenim matorcem.
 

Naravno, počeo je nanovo sa svojim filozovskim predavanjima o tome kako je to prirodno: vežbaš, vežbaš, a sve ti se čini da nigde ne napreduješ a onda, odjednom si sve bolji i bolji, sve si brži, da bi na kraju shvatio da nisi nigde odmakao i da ti tek predstoji rad. Govorio je o iskrenoj želji I o poniznom radu, govorio je o upornosti i neumornom putu majstora koji se iznova i iznova vraća na nulu i uči svoj zanat od počketka.
 

Odgurnuo sam staroga Nikola i sa masnom psovkom napustio dvorište i školu mačevanja. Želeo sam da mi se isplate ovolike godine učenja i vežbanja. Poželeo sam uzbuđenje borbe, pravog duela, u zoru, i straha u očima protivnika, mirisa znoja i krvi, života o kome sam sanjao još od prve lekcije mačevanja.

Tako je i bilo. Moji suparnici su se ređali u prašini ispred mojih nogu. Znao sam da su to sve sitni oficirčići i seoski sanjari. Znao sam da me tek u Gradu čeka pravi izazov, pravo borbeno krštenje. Ali, osetio sam ukus pobede i osetio sam uzbudenje trijumfa nad smrću koja se kao para dizala oko mene iz lokve tople krvi mog nastradalog neprijatelja.

Uskoro je došao preokret. Kao što u duelu posle veštog udarca i finte uvek očekuješ odgovor - riposte, očekivao sam tu promenu sreće. Sledeći protivnk koga sam imao čast, ili bolje reći glupost, da izazovern na dvoboj bio je Karlo Konti lično. Da sam bolje slušao starje, prepoznao bih tog vražjeg izroda po neobičnoj sedoj obrvi i mladežu.

Šta da kažem još? Bio je veoma brz, daleko bolji od mene. Sura hladnoća i proračunatost. Bilo je nečeg ritualnog u njegovim odmerenim koracima i skamenjenom licu. Neko mu je otkrio da sam bio učenik starog Nikola. Sa prezrivim cerekanjem na licu obavestio me je da ću samo zbog toga ostati živ. Izučio je on dobro šta znači paklena škola majstora. Prošao sam sa velikim ožiljkom preko lica, dubokim i bolnim.

Zahvaljujući njemu, shvatio sam šta je mislio majstor kada mi je pričao kako se postaje najbolji, kako se postaje pravi mačevalac.

Slika "Učitelj mačevanja"

Muzej umetnosti, Grenobl, Francuska

Dvoboj u Mandžuriji

 

Tekst preuzet sa web stranice časopisa "Politikin zabavnik"

Autor teksta: Petar Milatović

Kiša je tako lila da se činilo da je i nebo nad Cetinjem proplakalo. Suze, kažu hroničari, nisu krili ni kralj Nikola ni kraljica Milena, bile su vlažne i maramice prinčeva i princeza dok je većina građanstva koristila nadlanice. Bio je 7. april 1911. proleća. U cetinjskoj bolnici „Danilo I”, od posledica skoka s gornjeg sprata Kraljevog dvora, umro je kapetan Aleksandar Lekso Saičić, u trideset osmoj godini. U pogrebnoj povorci koja je dva dana kasnije, praćena državnom muzikom i počasnom jedinicom perjanika, krenula prema groblju, uz dvorsku svitu i diplomatski kor, nemo je koračala masa ljudi.

    Na čelu povorke, kao svojevrsna lična karta pokojnika, na nekoliko jastučeta ležali su ordeni i medalje: ruski ordeni svetog Vladimira s mačevima i lentom II stepena, svete Ane I i II stepena, svetog Stanislava s mačevima i lentom II i III stepena, ruska ranjenička medalja, crnogorska medalja za hrabrost i Danilov orden IV stepena, italijanski krst... Zanimljiva zbirka i za heraldičare, rekli bi upućeni. Oni drugi su tada, sva je prilika, među sobom šapatom prepričavali prošlogodišnji događaj koji je došao glave čoveku pred čijom su sabljom i samuraji krili svoj perčin. Pa šta se to tada zbilo?

    Muromec novog veka, kako su ga posle dvoboja pod Jun-džu-anom po svom legendarnom junaku Ilji nazvali Rusi, Aleksandar Lekso Saičić čuo je da je vatra zahvatila prizemlje Kraljevog dvora na Cetinju i dotrčao kao bez duše. U opasnosti se našao i gornji sprat, gde su se nalazile mnoge dragocenosti, posebno vredni pokloni crnogorskom dvoru i kralju od mnogih vladara Evrope ali i sveta. I dok se većina snebivala da kroz vatru prizemlja pokuša da se domogne sprata, Lekso je hitro skinuo košulju sa sebe, potopio je u prvoj kofi vode, obmotao oko glave i protrčao kroz plamenove. Odozgo je uspeo da, dobacujući ih ljudima dole, spase gomilu vrednih stvari bez kojih bi, bez ikakve sumnje, današnji brojni posetioci ovog sad Muzeja kralja Nikole ostali uskraćeni za celovitiji uvid u istoriju ovih prostora. A kad je vatra zapretila i njemu samom i kad nije bilo moguće da strči niz stepenice, skočio je na kamenom popločano dvorište i teško povredio oba bubrega.

    Dugo je bolovao, mažen i pažen od svih, uz česte posete kralja i njegove porodice, ali leka nije bilo. Umro je čovek čijem su se megdandžijskom umeću javno, pred suprotstavljenim vojskama, naklonili i ruski admiral Roženstvenko i njegov japanski kolega po činu Togo. Pre priče o samom događaju, odnosno dvoboju sa samurajem valja, ubrzanim marševskim korakom, proći Saičićev životopis.

    Aleksandar Lekso Saičić rođen je u selu Vinicka pored Berana 5. avgusta 1873. godine na, kako u svom zanimljivom i iscrpnom radu „Crnogorci u rusko-japanskom ratu” piše istoričar dr Đuro Batrićević, ognjištu dostojnog potomka Vuka Brajotića – čuvenog komandanta Vasa Saičića. Osnovnu školu i gimnaziju učio je na Cetinju, kao pitomac tada knjaza Nikole. Gimnaziju je nastavio u Dubrovniku, otkud je stigao u Beograd gde je završio Pešadijsku podoficirsku školu i potom, kao ađutant Vasojevićke brigade, službovao u Crnoj Gori tri godine. Iz tog vremena i potiče priča o njegovim neverovatnim veštinama. Ona kaže da je uzjahivao konja u punom galopu, provlačio se u trku ispod njega, jahao naopačke sabljom sekući zamišljenog protivnika. A na vašarima, kad se iskupi ogroman svet, umeo je često da preskoči i najvećeg konja. Jednom je, ostalo je upamćeno, preleteo dva vola upregnuta u dugačak jaram s ralom. A u planini Turiji, poiznad Rožaja, u mestu Lastovici čobani i danas pokazuju dva kamena belega, granicu koju je nekad nadskočio Lekso Saičić. Preko šest metara.

    O veštini kojom je baratao sabljom u narodu su ostale bajke. Jedna kaže da je, na peckanje brata od strica Mila, komandanta Donjovasojevićke brigade, krenuo štapom protiv njegove sablje i začas mu izbio oružje iz ruke. Zatim mu je, pokretom koji je malo ko od prisutnih stigao da vidi, sabljom skinuo dugme košulje ispod grla. Italijanskog učitelja mačevanja na Cetinju ponizio je u dvoboju kad mu je posle nekoliko udaraca izbio oružje iz ruke i naterao ga da pobegne glavom bez obzira, kao dokazano slab nastavnik.

    Nameran da se usavršava kao vojnik, otišao je u Carigrad i kao poručnik turske garde službovao tri godine. Odatle se zaputio u Rusiju, gde je ubrzo, početkom februara 1904. godine, buknuo rusko-japanski rat. Prava prilika za vojnika, poručnika, da dotadašnje znanje i veštinu potvrdi na bojnom polju. I potvrdio je tako što je na tom dvogodišnjem vojevanju po krajnjem istoku Rusije zaradio tri teške rane u tri bitke i na grudi stavio pregršt medalja i ordena. Kao da mu ni to nije bilo dovoljno pa se ugnezdio i u narodnoj pesmi a sve zarad dvoboja sa samurajem. A gde se i kako zbio događaj koji su zabeležili i ruski hroničari, svedoci nimalo sjajnog vojevanja svoje vojske?

Aleksandar Lekso Saičić

    Dve vojske valjale su se jedna prema drugoj. I onda utaborile pod Jun-džu-anom, u istočnoj Mandžuriji, ne tako daleko od Vladivostoka. Rusi spram Japanaca, u drugoj godini rusko-japanskog rata (1904–1905). Po klasičnoj scenografiji, bitku je valjalo zapodenuti usred polja. Širokog, naravno. I dok su ruski stratezi i dalje tragali za najboljim putem koji bi ih odveo do pobede, posle niza neuspeha, iz suprotnog tabora izdvojio se konjanik s belom zastavom. Šta li sad pa ovaj hoće?

     Komandant japanskih jedinica, preko svog izaslanika s belom zastavom, zahtevao je od ruskog kolege da izabere jednog ratnika koji će, pre bitke, izići na dvoboj njihovom – samuraju. Ruske štablije bile su, najblaže rečeno, zapanjene. Sede glave s epoletama nisu mogle da veruju da se Japanci i na početku 20. veka pridržavaju svog starog običaja.  Većanje je dugo trajalo: ako ne pošalju megdandžiju, sramota je a ako, pak, odluče da prihvate japanski izazov, koga poslati da se suprotstavi njihovom veštom i iskusnom ratniku. Znali su da pobeda u takvom dvoboju znači i te kakvu psihološku prednost pred predstojeću bitku.

    I odluka je pala: naći dobrovoljca koji će hteti i smeti da se suprotstavi samuraju. Našli su ga odmah ili, bolje reći, našao je on njih. Čim je po logoru zaječao glas da se traži dobrovoljni zatočnik koji bi trebalo da brani čast i slavu ruskog oružja i borilačke veštine, pred šator komandanta gotovo u trku stigao je visok i mršav poručnik.

   – Aleksandar Saičić iz Berana, Crna Gora – oštro je salutirao. –   Podanik knjaza Nikole, sad u službi NJegovog carskog veličanstva, spreman sam da iziđem na megdan mrskom neprijatelju...

    I dok su štablije nepoverljivo odmeravale tridesetdvogodišnjeg dobrovoljca, on je pred njima stajao kao ukopan, strpljivo očekujući dalju naredbu. Visoki oficiri dugo su se nešto sašaptavali i onda odlučili da im nema druge nego da mu pruže priliku kad je već tako samouvereno zatražio a i niko drugi se još nije prijavio.

    Pitomac knjaza Nikole propisno je salutirao i odmah se dao u potragu za konjem i sabljom koji bi mu najviše odgovarali. Sablju je brzo našao, od ponuđenih konja izabrao je tek trećeg. Onog koji je, na komandu jahača, umeo da krene levo pa desno, da na vreme izbegne napad neprijatelja.

    U nestvarnom okruženju, nalik onom iz naših epskih pesama, Saičić je izjahao nasred polja. Uz pratnju muzike vojničkog marša. Iz suprotnog tabora, veli priča, izišao je ratnik obučen u crno krzno. Strah božiji. Lekso je kasnije pričao da ga je podsećao na kakvu zlokobnu crnu orlušinu. Dvoboj na život i smrt.

    Glasovi vojski utihnuli su kad su megdandžije krenule jedan na drugog. Zaprštala je zemlja ispod konjskih kopita. Onda jeka posle udara čelika o čelik. Obojica i dalje u sedlu. Potom ponovo zalet. Namerio se junak na junaka. Pesnik je to ovako video: „Jedan drugom poletješe/K'o orlovi udariše/A sablje se zavitlaše/Prema Suncu prelivaše...” Kao kakav antički hor, uzdasi vojske, čas s jedne čas s druge strane.

    Onda je Saičić osetio žestok bol i nešto toplo krenulo mu je s čela u oči. Rukavom mundira uspeo je da za trenutak otre krv i vidi zloslutno sečivo tik nad glavom. U magnovenju se sagnuo u zamahnuo sabljom. Čuo je urlik pored uveta, pa onda urnebesno „živeo” na ruskom. Stravično njištanje nateralo ga je da se okrene: samurajev konj pomamno je bežao vukući gazdu noge zaglavljene u uzengiji. Ispao je stotinak metara pred prvim redovima japanske vojske.

    Saičić je odjahao do nepomičnog tela, poklonio se i galopom krenuo nazad, prema svojima. Dočekala ga je muzika i komanda „miiirno”. Potom se, kažu, ruskom vojskom razlegao gromoglasan aplauz. Među prvima mu je čestitao admiral ruske flote Roženstvenko, jedan od njihovih tada najsposobnijih vojskovođa, a ubrzo je, s posebnom pratnjom, stigao i admiral japanske flote Togo i lako se naklonio pobedniku. Viteštvo je tada još bilo na ceni.

    Međutim, ni ova psihološka prednost stečena pobedom u dvoboju nije pomogla ruskoj vojsci pod Jun-džu-anom. Istoričari tu bitku ocenjuju nerešenom, a rusko-japanski rat svrstavaju u vojni poraz Rusije, ozvaničen primirjem u Portsmutu (SAD) 5. septembra 1905. godine.

    Posle pobede u dvoboju, Aleksandar Lekso Saičić postao je kavaljer ordena svete Ane, najvećeg ruskog odlikovanja, i vlasnik mnoštva drugih (metalnih) priznanja. Uz to, ruska vlada mu je odredila lepu svotu od četrdeset napoleona u zlatu godišnje, i to do kraja života. U dalekoj Mandžuriji unapređen je u čin kapetana i do kraja vojne komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog dragonskog puka. Sablja kojom je savladao samuraja danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.

    Ubrzo se, ovenčan zasluženom slavom, vratio na Cetinje gde mu je i knjaz Nikola potvrdio čin kapetana. Ipak, najveći deo vremena provodio je pišući pesme i prevodeći s ruskog. Sve do onog nesrećnog skoka s gornjeg sprata Kraljevog dvora...

Najduži dvoboj u istoriji

 

Tekst preuzet sa web stranice časopisa "Politikin zabavnik"

Autor teksta: Darko Stojanović

Napoleon je bio vojskovođa koji je živeo da bi učestvovao u dvobojima po celoj Evropi. Međutim, kako to obično biva, imao je veoma malo obzira za dvoboje među svojim vojnicima koji god razlog da su imali! Stoga stoji kao ironija sudbine da su baš dva oficira iz njegove vojske učinila ono što ranije nikome, pa ni njemu, nije pošlo za rukom. Te 1794. godine, kad je sve počelo, noć je već odavno gospodarila nad Strazburom koji je blistao od gasnih svetiljki kao ogromna božićna jelka, a kapetan Dipon, zapovednik jedne konjičke jedinice, lep i hrabar vojnik koga su svi voleli zbog iskrenosti i otvorenosti, stajao je pred ulazom u jedno divno prostrano zdanje gde je upravo trebalo da se održi bal u carevu čast. Zadatak koji mu je poverio pretpostavljeni general Moro bio je krajnje jednostavan, ali i veoma rizičan te je on, dok su dame oduševljeno prolazile pored njega kikoćući se i gurajući se u svojim balskim haljinama, samo nervozno cupkao nogom, s nestrpljenjem u celom svom biću.

Njegov saborac Furnije, takođe konjički kapetan i veliki ratnik, nalazio se nekoliko desetina metara dalje i krupnim koracima kretao se prama ulazu. Dok se probijao kroz redove odeven u jarkoplavi somotski ogrtač, sve oči su ga posmatrale kao omađijane. Bio je veoma krupan ali lep mladić, bistrog pogleda i uskog lica. Imao je široka ramena i jake ruke, duge i skladno građene noge, pa je svako ko bi bacio pogled na njega, a naročito devojke, imao utisak da gleda neku plemenitu životinju koja se šepuri u noći pod odsjajem meseca. A devojke kao devojke, nisu ga pratile pogledom i uzdisale samo zbog skladnih mišića ili ogromnih zelenih očiju, već su im se obrazi rumeneli od priča o njegovim podvizima.

Jer, Furnije je pre svega bio opak i surov čovek, crni princ na još crnjem konju. Slomio je već mnoga srca i mnoge žene zavio u crno. U stvari, samo nekoliko sati ranije pokopan je seljak po imenu Blum koji je, zbog šaljive ali nevine primedbe na njegov ogrtač, proboden mačem pravo kroz srce.

Zato je na ulazu u dvoranu Dipon stajao kao neki uštogljeni, preplašeni vratar. Njegov zadatak bio je da Furnijeu prenese poruku generala Moroa da mu je zabranjen ulaz zbog prethodnog dvoboja, ali i mogućnosti da se stvore okolnosti za novi.

Ova dva mladića, dva konjanika kojima se sudbina spremala da ukrsti puteve, bila su po mnogo čemu različita. Dipon će kasnije pričati da ga je oduševila Furnijeova pojava, ali i iznervirala njegova drskost, dok će se Furnije zaklinjati da je od tog prvog trenutka zamrzeo Dipona. No, ipak ih je i spajalo nešto posebno, zajedničko – ispod vojničkih ljuštura i tih mladalački zanesenih pogleda, duboko u njima krilo se i nešto što ljudi, koliko god da su se trudili, na prvi pogled nisu mogli da razaznaju. Bili su to čast, dostojanstvo, plemenitost, osećaj za pravičnost koji su samo čekali da se ispolje.

I, kad je Furnije zakoračio na ulaz i čuo poruku od generala, bio je toliko uvređen da ga nije bilo briga što je Dipon samo kurir. Bes mu je proključao i pretvorio se u reči. – Dobro. Neću ući. Ali obećavam da ću ti velikodušno platiti honorar za posao vratara! – reče podrugljivo se osmehnuvši.

Dipon nije čekao njegovu sledeću uvredu. Nešto je proključalo i u njemu. Odmah je uputio poziv na dvoboj. Nedugo zatim, obojica su se našla na malom proplanku koji se nalazio iza zgrade gde se održavao bal i koji je bio prepun ukrasnog cveća, ali je bio krcat i ljudima koji su došli da posmatraju dvojicu mladića u belim košuljama kako pokušavaju jedan drugog da iznenade umećem mačevanja i da navijaju. Dok su devojke mahom navijale za Furnijea, muški glasovi nadjačavali su ih bodreći Dipona, iako su i oni mislili da su mu šanse veoma male. To je činilo da atmosfera bude još uzavrelija. Na opšte iznenađenje, Dipon je iznenada uspeo veštim udarcem da pogodi Furnijea. Poput nekog virtuoza, hitro se izvio i okrenuo oko svoje ose odbivši napad, a onda protivnika posekao po ruci. Ovaj se odmah našao na zemlji u lokvi krvi. Međutim, i pre nego što je pao, bes je još jače potekao preko Furnijeovog jezika.

– Ovo je samo prvi susret! – povikao je.

– Znači, hoćeš još jedan? Je l’ to hoćeš? – ljutito je uzvratio Dipon brišući maramicom krv s mača i vraćajući ga u korice. Ali, Furnije ni za trenutak nije oklevao.

– Naravno da hoću! – reče gromoglasno. – Nadam se ubrzo!

Mesec dana kasnije dva kapetana ponovo su se srela i ponovo su u sumrak njihovi mačevi i njihove bele košulje, njihova bleda besna lica, bleskali pod odsjajem tonućeg meseca. Ponovo je sukobljena čast, dostojanstvo i, pre svega, tvrdoglavost. Ovog puta Dipon je pao na zemlju povređen, ali sada je on sa istom količinom hrabrosti uzviknuo i pre nego što je dotakao zemlju: – Ovo je samo drugi susret. Sledeći put imaćemo finiš!

Ipak, tog trećeg puta kad su im se mačevi ukrstili, obojica su nanela jedan drugom ozbiljne povrede. Činjenica je da su i jedan i drugi bili odlični i ravnopravni mačevaoci. A pošto su, na plemenit nagovor Furnijea, koga je pratio ugled da je u stanju da skine lulu između usana svojih kolega kad bi pušeći prolazili na konjima, odlučili da se ne bore pištoljima, opet su bili u pat poziciji. Nešto je moralo da se preduzme. Ali šta?

Onda im je sinulo. Nastaviće dvoboje mačevima sve dok jedan od njih ne prizna da je pobeđen. Štaviše, načinili su poseban dokument koji je pravno uredio uslove njihovog malog rata.

1. Kad god se nađu na sto kilometara jedan od drugog, dvoboj je morao da se održi tako što će krenuti jedan prema drugom i naći se na sredini.

2. Ukoliko je jedna strana onemogućena da putuje do sredine, ona koja je slobodna morala je da pređe celu razdaljinu i da sačeka da se ispune uslovi za dvoboj.

3. Nije smeo da postoji nijedan izgovor, osim u slučaju rata ili vojničkih obaveza.

4. Sam ugovor nije mogao ni na jedan način dodatno da se menja.

Naravno, iako je ugovor načinjen da bi se cela stvar što pre i najpravednije završila, bio je to zapravo početak najdužeg dvoboja u istoriji, serije od sedamnaest okršaja tokom devetnaest godina koji se nekako nikad nisu završavali smrću.

Pierre Dupont de l'Étang

François Fournier-Sarlovèze

Uskoro, njihov mali rat postao je svakodnevica. Pa opet, činilo im se da sa svakim bojem i svakim ožiljkom sve više poznaju jedan drugog, da uče i ujedno podučavaju. Da borba zbog toga postaje sve teža i da više nema iznenadnih udaraca, već da samo čista sreća odlučuje o ozledama. Ali, dok su bore počele polako da im prekrivaju lica, a mišići da im se tope, niko nije ni pomišljao na predaju. Tvrdoglavost je rasplamsavala borbu, ali i jedno neobično prijateljstvo. Oni su, poput ljubavnika, željno iščekivali susrete posle dugog razdoblja neviđanja i nikada nisu ukrštali mačeve a da se nisu prvo rukovali i malo popričali.

U međuvremenu, kad bi ih vojničke dužnosti zaista razdvojile stotinama kilometara i uslovi za borbu nisu bili ispunjeni, pisali su pisma. „Dragi prijatelju, pozvan sam na večeru sa oficirima jednog odreda u Lunevilu. Nadam se da ću biti u stanju da prihvatim taj poziv. A pošto ćeš ti biti na odsustvu u tom gradu, žarko se nadam da će se ostvariti uslovi da se još jednom obračunamo”, pisao je Dipon.

A onda bi se našli u nekoj šumi na obodu grada, ili u nekom parku ili zabačenoj uličici, i pošto bi se čvrsto rukovali, mačevi bi sevnuli a znoj bi se slivao preko njihovih zajapurenih lica sve dok neko na kraju ne bi ostao na zemlji, posečen po ruci, nozi ili licu. Zatim bi se opet rukovali, previli rane, otišli na večeru u neku gostionicu, i dok bi ih svi gledali zbog zavoja kao čudake, oni bi pričali do zore u stanju koje može da se opiše jedino kao beskrajno međusobno poštovanje. I tako sve ukrug. Jednom su se borili na konjima, drugog puta su se jurili po šumi i mrklom mraku s fenjerom u jednoj i mačem u drugoj ruci. Ali, nikada, ni u kom slučaju, nije se dešavalo da neko bude smrtno povređen ili da posle boja ne odu nekud malo da popričaju. S vremena na vreme došli bi meseci ili godine kad nisu smeli da se bore, to jest, kad bi neko od njih dobio unapređenje i kad bi na snagu stupila ograničenja sporazuma. Član tri jasno je naglašavao tu mogućnost. Tada im je bilo posebno teško. Meseci su se pretvarali u godine, a godine u decenije. Ali, zato bi im pisma postala učestalija, a izlivi poštovanja i nada da će se uskoro opet boriti, jača nego ikada.

Čim bi se jednakost činova ponovo uspostavila, eto njih opet na livadi. Ali, uvek bi prvo usledilo pismo. „Dragi Dipon. Čujem da te je naš imperator, čineći ti čast koju zaslužuješ, upravo unapredio u brigadnog generala. Primi moje iskrene čestitke, jer su tvoja hrabrost i zasluge učinili to unapređenje neizbežnim. Sada imam dva razloga za slavlje. Prvi, zadovoljstvo zbog tvog unapređenja. I drugi, jer su se ponovo ispunili uslovi da prvom prilikom pojurimo jedan prema drugom.” Jednom je veoma malo nedostajalo da se dvoboj završi tragično. Desilo se to jedne letnje večeri u Švajcarskoj kad su obojica već bili generali. Dipon je posle dugog i napornog puta ugledao jedno malo selo i još manju gostionicu iz čijih je malih prozora izbijala jarka žućkasta svetlost. I, pošto je vezao konja i zakoračio unutra, na vratima se iznenada pojavio Furnije koji se tu slučajno zatekao sa svojim oficirima.

Ruke im se raširiše u isti mah i poljupci padoše na sve strane. Ali, već sledećeg trena, dva generala trčkarala su oko gostionice i ukrštala oštrice poput dva deteta i dalje oduševljeno pričajući o gorućim političkim temama.

Iznenada, jednim veštim potezom Dipon je zario rapir u Furnijeovo levo rame i prikleštio ga uza zid. Suparnik ga je upozorio da će, čim bude spustio ruku, dobiti oštar ubod u stomak. Srećom, nekoliko oficira čulo je buku spolja, istrčalo i razdvojilo ih, spasivši tako Dipona od spore i bolne smrti. Ova neverovatna priča možda bi se odigravala u nedogled da se nije pojavila jedna devojka. Da, bio je to verovatno i prvi dvoboj u istoriji koji neka devojka nije izazvala već, naprotiv, zaustavila.

Njeno ime nije zabeleženo ali sigurno je bila prava lepotica, čim je general Dipon bio toliko opčinjen njome da se našao u velikoj neprilici. S jedne strane, voleo je susrete s Furnijeom, njihove dugačke razgovore i kratke obračune, obožavao je plemenitost koja je izbijala iz svakog postupka. Ali, više od svega voleo je jednu devojku, voleo je sve što je činila i što će tek učiniti, plod njihove ljubavi polako se preobražavao u njoj. I tako, pošto je znao da dvoboj, nažalost, konačno mora da se okonča, našao je svog dobrog prijatelja u jednom selu i sve mu saopštio. Namera mu je bila da se ovaj put obračunaju pištoljima, iako je znao da je Furnije u tome vičniji od njega. Furnije ga je molio, prvi put ga je preklinjao, pokušavao da ga uveri da s pištoljima nema nikakve šanse. Ali, zar je posle svega to bilo moguće? Zar ih razum nije nekako uvek zaobilazio? Zar je Furnije zaista mogao da odbije ove reči?

– Znam kako ćemo izjednačiti izglede. U okolini Pariza postoji jedna šuma. Otići ćemo tamo i kad se razdvojimo i ne budemo se više videli, poći ćemo jedan prema drugom naoružani sa po dve kubure i zapucati kad kome odgovara. Biće to častan i ravnopravan dvoboj.

– Dobro – odgovorio mu je Furnije slegnuvši ramenima.

Ovaj dvoboj je poslužio kao inspiracija za prvi film "The Duelists" holivudskog rerežisera  Ridlija Skota

Tog sudbonosnog jutra ušli su u šumu kao što su se i dogovorili i, uz posebno dirljiv pozdrav, razdvojili se. Dugački i zbijeni redovi borova širili su se u svim pravcima dok je vetar lagano milovao grane i donosio mirise proleća. Bio je to savršen dan i savršeno okruženje za poslednji susret. Ta misao proganjala je Furnijea. Srce mu se steglo od pomisli da će morati da ubije svog prijatelja a da on nema nikakve šanse. To nikada nije želeo.

Iznenada je začuo u daljini lomljavu grančica, te se brzo sakrio iza jednog drveta i povukao oroze na pištoljima. Krvavi obračun bio je na pomolu i njega još više obuze tuga. A kad je promolio glavu i ugledao Diponov šešir kako polako izbija iza drugog drveta na daljini od desetak metara, pažljivo je nanišanio kao bezbroj puta ranije i opalio iz oba pištolja. Vreme je stalo. Molio se i da ga je pogodio i da ga je promašio.

Međutim, lukavi Dipon dobro je znao šta čini. Jedan pištolj zavukao je u šešir i poturio ga prijatelju kao metu. Uspeo je – dva metka projurila su pravo kroz središnji deo šešira gde bi se inače nalazilo njegovo čelo. U trenu kad je shvatio koliko se prevario, Furnije je izašao iz zaklona i rekao:

– Sad je sve na tebi, dragi moj prijatelju!

– Kako želiš – odgovori Dipon kroz zube.

A onda mu je prišao i, pogledavši ga pravo u oči, položio mu pištolj na čelo. General Furnije samo je sklopio ruke u molitvu, ali nije se plašio. Gledao je pravo ispred sebe kao ponosni ratnik koji čeka na streljanje i na neki način mu je laknulo. Bilo mu je drago što će se sve ovako završiti. Misao da je kojim slučajem ubio svog prijatelja proganjala bi ga do smrti, ako ga već ne bi ubila.

Nekoliko sekundi vladala je tišina, umirujuća za Furnijea ali nesnosna za Dipona kome je srce kucalo kao ludo. Bio je to najteži trenutak u njegovom životu.

– Neću te ubiti – reče naposletku, spustivši pištolj. – Ali, čuj… Srce se nije smirilo. Pravda nije zadovoljena. Zato ću zadržati pravo na ova dva pucnja i ako se ikada sretnemo prosviraću ti mozak. Zato idi sada, dragi prijatelju, i nadaj se da nam se putevi više nikada neće ukrstiti.

Potom su dva generala pala jedan drugom u zagrljaj. Više nikada se nisu sreli .

Aldo Nadi

 

Tekst preveden iz autobiografske knjige:"Živi mač: Autobiografija mačevaoca"

Autor knjige: Aldo Nadi

Aldo je rođen u porodici sa dugom tradicijom mačevanja u Livornu (Italija). Aldo Nadi i Nedo Nadi (rođena braća) su podučavani veštini mačevanja još od malih nogu. Obojica su učila veštinu borbe floretom i sabljom po uzoru na klasičnu italijansku školu mačevanja od strane njihovog oca Bepe Nadija, koji je verovao da je sportski mač "nedisciplinovano" oružje te je iz tog razloga odbijao da podučava svoje sinove. Braća su zato sama uvežbala tehnike sportskog mača.
Godine 1920. godine, sa svega 21. godinom, Nadi osvaja zlatne medalje na Olimpijskim igrama u ekipnoj konkurenciji iz sve tri discipline (floret, mač i sablja). U pojedinačnoj konkurenciji, osvojio je srebrnu medalju, u kategoriji sablja, gde je u finalu izgubio od svog rođenog brata.

Nadi, 1935. godine emigrira u Sjedinjene Države.  Tamo je u gradu Njujorku podučavao veštinu mačevanja do 1943. godine. Te iste godine objavljuje i svoju prvu knjigu o mačevanju. Takođe, 1943. se seli u Los Anđeles, (Kalifornija) gde nastavlja da predaje mačevanje u svojoj školi, kao i da priprema glumce za scene borbe na filmu.

Godine 1955. Nadi je završio svoju autobiografiju (Živi mač: Autobiografija mačevaoca), koja je objavljena 30 godina nakon njegove smrti.

Nadi je umro u snu, u svom domu u Los Anđelesu, Kalifornija, 10. novembra 1965. godine.

Nadi je bio poznat po svojim duelima, a u nastavku teksta vam prenosimo prevod dela iz njegove autobiografije u kojoj je na detaljan način opisao iskustvo pravog duela.

 

Razlika u psihologiji između pravog dueliste i sportskog mačevaoca se najbolje vidi u realnoj situaciji.
U Evropi sam imao jedno uzbudljivo lično iskustvo. Iako mi se razlozi za dvoboj sada čine bespotrebni, jer nisu vredni rizika, oni su mi u to vreme delovali najozbiljniji. Moj izazivač je bio odličan kritičar mačevanja iz najvažnijih italijanskih novina. Bio je u svojim ranim četrdesetim godinama dok sam ja imao dvadeset četiri godine. On se borio u pet uspešnih duela, a ja ni u jednom. Iako nije bio sportski šampion, imao je značajno znanje o sportu. Sa druge strane ja sam, sa trinaest godina uspešnog takmičenja iza mene, upravo osvojio svoje prvo profesionalno prvenstvo Italije u tri oružja bez ijednog poraza. Može se reći da su lična uvežbanost i reputacija stoga bili u ravnoteži kada smo odlučili o dvoboju.

Moja pozicija u svemu je bila prilično teška. Ukoliko budem poražen, moja profesionalna karijera bi bila ozbiljno ugrožena. Ukoliko ubijem ili ozbiljno ranim svog protivnika, javnost bi negativno reagovala protiv mene. Bio sam u škripcu. Morao sam bezbedno raniti čoveka koji je znatno više imao iskustva u duelima od mene, a koji nije bio trećerazredni mačevalac. Gotovo nemoguć zadatak u borbi. Nije ni čudo što sam jedva uspeo da razmišljam o bilo čemu drugom u noći uoči našeg dogovorenog sastanka.

Mesto susreta je bilo na čuvenoj stazi za trke u Milanu na San Siru. Policija je uvek unapred znala gde se dueli održavaju, ali po pravilu nisu žurili da stignu na mesto, osim onda kada je sve završeno. U svakom slučaju, izabrano mesto za duel je bilo prazno. Trebali smo se boriti u ograđenom prostoru namenjenom konjima. Dolazio sam tamo na kratko predveče sa svojim sekundantima, i setio se da me je samo nekoliko nedelja ranije ovo mesto koštalo novca. Ovaj put ulog je bilo nešto drugo.

Prva stvar koju zaboravite u pravom duelu je vaša superiornost u mačevanju. Vaši osećaji se neveroavtno uvećaju. Čim se skinete do struka, hladno jutro učini da pomislite: "Čak i ako se izvučem iz ovoga nepovređen, bilo bi smešno umreti od zapaljenja pluća."

Nekoliko metara dalje, primetiš svog protivnika kako ležerno razgovara sa svojim sekundantima. Setiš se da je on stručnjak za trkačke konje i čini ti se da se ponaša isto kao da čeka konje za jutarnji galop. Međutim, još od rata nikada se nisi pojavio negde tako rano u zoru – pogotovo ne za jutarnji galop, ili iz bilo kog drugog razloga. Štaviše, ovo je tvoj prvi duel. Osećaš da nisi u stanju za ovo. Naročito kada vidiš nekoliko doktora u belim košuljama kako tiho postavljaju na mali sto ceo asortiman groznih hirurških instrumenata. "Možda će u nekoliko sekundi biti baš za mene" - a ova je misao itekako neprijatna, iako ptice pevaju srećno na prelepom nebu.

Četiri sekundanta sada premeravaju zemlju. Obe granice označene su štapovima na samom tlu. Kada sedneš u gard, možeš se povući oko četrnaest metara. Ako prekoračiš granicu iza sebe sa obe noge, diskvalifikovan si – obeležen pečatom kukavice za života. Profesionalni ponos čini da odmah odlučiš da se ne povučeš ni metar, bez obzira na sve.

Pre nego što staviš svoju rukavicu (pravila duela), tvoji sekudanti pričvrste belu svilenu maramicu oko  zgloba naoružane ruke. "Zbog čega?" "Zbog zaštite glavnih arterija." Ne sviđa ti se objašnjenje.

Potom ti predaju korišćeni mač sa kojim si pobedio toliko borbi. Da li ćeš ovo borbu izgubiti? Prisećajući se da ovo staro oružje nikada nije doživelo poraz, izvlačiš prilično optimističan zaključak da mora biti srećan.

Ekstremna osjetljivost trenutka čini da primetiš i malu razliku u težini mača bez uobičajnog zaštitnog vrha. Lagano i savršeno balansirano sečivo iznenada učini da se osećaš izuzetno samouverenim. Ali takvo uverenje ne traje dugo: tvoje oči su opet pale na onaj mali sto i osećaj mučnine je neizbežan. Onda pogledaš okolo. Tamo stoji mala gomila slavnih umetnika, poznatih pisca, novinara, i velikih sportista. Takođe, nekoliko poznatih majstora mačevanja kao i amatera. Među majstorima ubrzo primetiš onoga koji je obučio tvog protivnika.  Misliš "mogu ga pobediti", ali se osećaš manje sigurnim za njegovog  učenika. Čini se da je jedini član tvoje porodice, inače veliki mačevalac, prestravljen.

Nijedan od ovih ljudi ne bi trebao biti ovde. Verujući da je ovo strogo privatna stvar, shvataš da ti se ne sviđa njihovo prisustvo. Svi su oni na daljini, ali možeš čuti njihovo šaputanje. Izgleda kao da razgovaraju o izuzetno važnom, misteri

oznom, ali totalno nepoznatom poslu. Scena te podseća na skup zaverenika koji pevaju »Sotto voce« u staromodnoj operi.

Da bi prekino tešku atmosferu, obratiš se jednom od svojih sekundanata i skoro vičeš: "Da sam znao da je ovoliko interesovanje, prodao bih karte!". Delimično to je hvalisanje, delimično podsvesna potreba da uradiš nešto ili kažeš. Kao eho tvojim rečima, čuješ prigušeni smeh. To ti se dopada - zvuči ohrabrujuće.

Međutim, nema meteža. Sve ide glatko efikasno i brzo. Sada čak i ptice zvuče kako treba. Iznenada, ispuštanje hirurškog instrumenta od strane vašeg lekara napravi užasnu buku.

Direktor dvoboja govori da je sve postavljeno. Tvoj protivnik je ispred tebe. U svojim mislima izgubio si predstavu o njemu, i skoro da si iznenađen što ga vidiš kako stoji tu. Još ga ne gledaš u oči.

Doktori pažljivo sterilišu oba oružja, i tada, i samo tada, shvataš da je i drugi kolega naoružan potpuno istim mačem kao i ti. Uprkos svojoj vitkoj dužini, znaš i previše dobro da je mač praktično neuništiv. Sigurno je neuništiv o tvoje telo! Ne možeš da ne gledaš u njegov fascinantni vrh, a njegova oštrina te podseća da može proći u tvoje meso lako kao kroz puter.

Blistava plavičasta refleksija sečiva te oduševljava čak više od samog vrha. Iznenada podižeš pogled i ugledaš par očiju koje zure u tebe sa prkosom. One čak sijaju više od sečiva. One su plavlje od hladno plavog čelika. Efektivan pogled veterana. Šta možeš da uradiš? Da buljiš u njega? Da, ali ti znaš šta si, početnik...

Dok pokušavaš da čuješ poslednje, kratke, oštre instrukcije direktora dvoboja, jedva razumevajući bilo šta, osećaš se, samo na kratko, zaista preplašeno. Od čega? Teško je reći. Ali srce skače gore-dole, brzo i jako. Možda si ipak uplašen.

Ne obziri se na srce. Neka skače. Bez ikakvog napora, uspevaš da se sabereš dubokim uzdahom, šapućući: "Razmišljaj samo o svojoj koži".

Direktor dvoboja izgovara poslednju rečenicu:

"Gospodo, u gard!"

Ove, i ni jedne druge, reči si podsvesno čekao sve vreme. Čuješ ih i razumeš. Po automatizmu izvršavaš naređenje. Ptice više ne pevaju.

Ulazio si u gard na hiljade puta ranije, ali nikada nije bilo ovako. Na takmičenju, dobar mačevalac lagodno promatra svog protivnika nekoliko sekundi pre nego što započne i najmanji pokret. Ovde ti ništa od toga nije dozvoljeno da učiniš jer će tvoj protivnik odmah pokušati da sprovede svoj plan koji je očigledno dobro promišljao: iznenadi mladića na samom početku; Iskoristiti njegov nedostatak učestvovanja u pravom dvoboju i poremeti mu koncentraciju i moral. Napadni ga odmah. Da bi uspeo, bez obzira na rizik, veteran napada svom žestinom, ispuštajući glasne zvuke. Iako verovatno samo instinktivni, napadi su verovatno imali za cilj povećanje smelosti i efikasnosti napada, kao i da izazovu tvoju trenutnu konfuziju. Ali plan ima manu. Umesto toga, sva ta buka, deluje na tebe da se probudiš i vratiš u stvarnost.

Aldo Nadi

Aldo Nadi u pravom dvoboju 1930. godine

Slušao si povike ispod maske i ranije, i nikada nisi obraćao ni najmanju pažnju na njih. Čak i bez maske, ovaj čovek je kao i svaki drugi. Naoružan je oružjem koje ti je poznato i ne postoji razlog zbog kojeg bi uspeo da te pobedi – baš nijedan. Kada se ovih nekoliko sekundi neizvesnosti, nekontrolisanog straha i sumnje završi, sledi kontranapad i pogodak, tačno tamo gde si i želeo da ga pogodiš - u zglob, tj. kroz rukavicu i belu svilenu maramu. Ali, tokom nasilnog napada tvog protivnika, njegovo sečivo udari o tvoje, a vrh njegovog mača udara u vašu podlakticu. Jedva da išta osećaš – nema bola. Ali znaš da pošto si ga pogodio, i sam si dobio pogodak.

"Stoj!" uzvikuje direktor dvoboja.

Nemareći za sopstvenu ranu, odmah zagledaš zglob ruke svog protivnika, a zatim se pogled diže na njegovo lice. Zašto za ime Boga izgleda tako zadovoljan? Zar ga niste prvi pogodili? Da, ali ovo nije prosto takmičenje. I zaista ima svakog razloga da bude zadovoljan jer te je ranio - navodnog šampiona - čak i ako te je dokačio tek nakon što si ga ti pogodio.

Mladiću, nikada ne smeš biti pogođen. U suprotnom, krv koja se sada sliva iz tvoje ruke mogla je biti iz tvojih grudi...

Doktori zbrinjavaju obe rane. Šta? ... Oni zavijaju samo tvoju, ali ne i onu drugu? ... Neverovatno! Osećaš se potpuno besno sa svime oko sbe - a pre svega sa samim sobom. Tiho, tvoje usne se pokreću sa psovkom. Ali ti znaš bolje, i zadržavaš reči baš kao što bi uradio i na takmičenju. Ali, baš kao i na takmičenju, željan si da opet uđeš u borbu - što pre to bolje – ali sa znatno drugačijim nadahnućem nego što je bilo na početku.

Vazduh vibrira sa mnogo prigušenih, zbunjujućih razgovora. Previše ljudi govori istovremeno. Toliko te nije briga o svemu što se događa oko tebe da ne možeš razaznati ni jednu prostu rečenicu. Jod te peče. Ali o čemu ti ljudi oko tebe uopšte razgovaraju? Ovo nije operska scena, a tempo orkestarskog razgovora svakako nije jedan za »sotto voce«. Šta čekaju? Dobro, dozvolio si da spustiš vrh na zemlju, kao što radiš u sali za mačevanje – ali mladiću, vrh je već očišćen! I zašto se vaš hirurg ponaša i izgleda tako čudno? Zar mu nisi upravo rekao da je oštrica sterilizovana? Zašto je to uopšte važno, uskoro će ponovo biti umazan u crveno, ne bojom zemlje, tamno braon crvena – da? U redu? O hajde više za Boga miloga.

Opet si u gardu.

Dobro.

Uzastopne razmene u borbi proizvode nove ubodne rane. Dok se rane dezinfikuju, i dok se sečiva detaljno sterilišu, svaki put, moji sekudanti ponovo sugerišu da prihvatam predloge koje šalju sekudanti mog protivnika. "Hoćemo li prekinuti?"

Moji predstavnici su moji dugogodišnji prijatelji, stručni amaterski mačevaoci i dobro su me poznavali. Stoga im je bilo lako uvideti da je, u prvoj razmeni, moj profesionalni ponos bio ranjen mnogo teže od mog tela. Nameravao sam da se osvetim zlosutnom odlučnošću, a moja nestrpljivost je konstantno rastla.

Međutim, oni su samo obavljali svoju dužnost. Sekundanti imaju moralnu odgovornost  za sve što se dešava na borilištu. I svi su odgovorni pred zakonom u slučaju smrtnog ishoda. Ipak, imajući u vidu moju psihu, moji sekundanti su prosleđivali njihove zahteve gotovo izvinjavajućim tonom. Nisam se ni potrudio da im odgovorim.

Nakon četvrte razmene, sekundanti ponovo insistiraju da prestanemo. Ne mogu reći da sam tada izgubio strpljenje, jer je ono nestalo mnogo ranije. Nakon prvog dvostrukog pogotka, mislim na dvostruku ranu, moj protivnik je ostao smiren; Očigledno se nadao – uključujući i sve ostale osim mene - da će se cela stvar završiti tada u tom trenutku. Sada je bio moj red da prekršim striktnu etiku duela. Tiho, ali odlučno, odgovorio sam: "Prestanite da me nervirate, ako treba ostaću ovde do sutra ujutru."

Bio sam mlad.

Kasnije su mi rekli da je u ovom trenutku jedan od gledalaca promrmljao: "Sada će ga ubiti." Bio je iskusan u duelima i prijatelj. Nije čuo moje reči, ali je video kako mi levi kažiprst odlučno pokazuje na zemlju. Moj lekar, mladi naučnik čije je ime poznato u svetu medicine, stajao je bled kao čaršaf spreman da se sruši na zemlju. Zato je postupio tako neobično nakon prve razmene. Sada je bio toliko potrešen da i ne bi bio od neke pomoći u slučaju prave nevolje. Iako mu se ideja nije svidela, pristao je da pomogne prijatelju u nevolji. Posle duela, upozorio me je da nikada više ne tražim njegove usluge u sličnim okolnostima.

Nažalost, hirurg mog protivnika je izgledao kao da radi kod kuće. Bio je stručnjak za ovakve poslove, i bilo je nekako potresno videti ga, rukava zavijenih na gore, kako obavlja svoje dužnosti na najefikasniji način.
Doktorima je zakonom zabranjeno da učestvuju u ovakvim susretima, i oni su takođe odgovorni pred zakonom sa  teškim kaznama. Međutim, oni imaju neprikosnoveni autoritet, i po pravilu, dueli se zaustavljaju po njihovoj preporuci. Na kraju, nakon ispitivanja i saniranja poslednjih rana, lekari zaključuju da je jedan od duelista “...u stanju fizičke inferiornosti.“ Porićući odgovornost za nastavak borbe, doktori ga proglašavaju nesposobnim da nastavi" - uobičajena procedura. Štaviše, znaju da se ozbiljnija operacija ne može pravilno izvršiti sa ograničenom opremom koju imaju ovde na terenu, a čak i ako bi zahvat bio uspešan, hladan jutarnji vazduh bi po svemu sudeći verovatno ubio pacijenta. S druge strane, lekari moraju biti oprezni pre izricanja svoje neosporive odluke, jer poslednje što žele je da nanesu uvredu bilo kome od duelista, prostom objavom "nemogućnosti za nastavak borbe" iako zapravo ona još uvek ne postoji. Zbog svih ovih razloga nemir kod prisutnih hirurga je sasvim razumljiv. Moj lekar nije želeo da primi ni dinar za svoje usluge - kakav prijatelj! Dueli su skupi događaji, što zbog velikih troškova časova majstora mačevanja, hirurških troškova, dnevnica za sekundante, putnih troškova, banketa, šampanjaca itd.

U ovom dvoboju se ništa slično nije dogodilo, ali kada lekari daju reč, ona postaje zakon, bez obzira na to šta bi neko od učesnika mogao pomisliti ili reći. U takvoj situaciji nijedan sekundant ne bi ni pomislio da dozvoli da se dvoboj nastavi, i duel je završen.

Sada, pregledajući svaku ranu, tihi pogledi hirurga bili su previše izraženi. Jasno je da su hteli da se cela afera završi što pre. Čak je i veteran počeo da izgleda zabrinuto. Međutim, čuvši moj raniji odgovor koji sam uputio sekundantima, moj konstantno nepopustljiv stav sprečavao ih je da zaustave borbu. Obrazovan sam i podučavan sa idejom da duele treba izbegavati, ali ukoliko bih se našao u jednom, trebalo je ozbiljno da se borim. Nisam došao ovde iz proste šale. Svi su znali da rane još nisu bile ozbiljne, i moje pravo je bilo da nastavimo.

Nastavili smo.

U takvim trenucima čovek zaista može svesno izgubiti bilo kakav pojam sažaljenja, velikodušnosti, i značenja samoga života. On zna, da njegova buntovnička volja može doneti smrt drugom čoveku, prema kome nema pravog razloga, niti određene želje, da ga ubije. Kroz glupe kodove časti i manje-više smešne propise koje je stvorila njegova sopstvena vrsta, čovek sam sebi daje pravo na ubistvo. Gde se nalazi taj deo Boga, za koji se pretvara, kojim se hvali i za koji skoro sa naučnom izvešnošću tvrdi da postoji unutar njegovog bića? Nepogrešiv i nekontrolisan, g. Hajd ulazi.

Do sada je klizavi šljunak podloge, na kome moje cipele nisu mogle pronaći čvrstu podlogu, sprečile mogućnost bilo kakvog odlučnog pokreta. Uspeo sam da se ne povučem ni metar, i ograničio sam rad nogu na kratke, strogo neophodne pokrete kontra tempa, parade-riproste i zaustavnog-boda. Plašeći se usled nesigurnosti zbog podloge, još uvek nisam napao.

Sada je to bila druga priča. Šljunak podloge me je već predugo ograničavao. Bilo je krajnje vreme da se zaustavi ova glupost. Želeo sam da napadnem ispadom, i napašću ispadom.

Moje levo stopalo se odmah bacilo na posao. Gurajući bočno stopalo o zemlju kao kad pas pojuri zeca, uspelo je da uklonilo kamenčiće i zabije se u čvrsto tlo ispod podloge. Sada mogu da krenem. Ali najpre, prilično zlobna radoznalost me je prisilila da pogledam u lice svog protivnika.

Bilo je iskrivljeno, fizički i moralno. Nije pokazivalo ni najmanji znak prkosa i samokontrole koji se ocrtavao neposredno pre početka borbe. Njegove staklene oči izgledale su hipnotisane vrhom moje oštrice. Izgledao je zatvoren u svetu straha samog vrha moga mača. Umanjena vitalnost ga je jedva držala u gardu. Sve fizičke rezerve su iscrpljene. Bio je u mojim rukama. Nije mogao pobeći. Bilo mu je prorečeno, zapisano na telu, preko same krvi koja se polako, ali neprekidno slivala iz nekoliko rana - NEMAŠ ŠANSE. To je ubistvo, obično ubistvo - i sama reč bljesnula mi je kroz glavu, zamračujući moj vid na trenutak. Ali gospodin Hajd se samo nasmešio u svom samopouzdanju. Napao bi.

Da li je to moja misao koja je bljesnula u umu mog protivnika, ili je dobio neko drugo vremenski savršeno upozorenje? Niko ne može reći - čak ni on. Ostaje činjenica da sam ga video kako ustaje iz stava i garda na potpuno neočekivani, nekonformistički i najdramatičniji način, razoružavajući svoju desno ruku, brzim korakom nastavi prema meni, sa rukom ispruženom, baš kao što mačevaoci rade na kraju borbe.

"Oh! Bilo mi je dovoljno! Hvala ti!"

To uopšte nije bio gest pobeđenog, pogubljenog čoveka. To je više bio potez čoveka koji je čudotvorno brzo povratio svoju civilizovanu trezvenost - čoveka koji je daleko viralniji nego u svom borbenom položaju. Naravno, bio sam potpuno iznenađen. Ali kada je došao do mene, njegova ruka pronašla je drugu koja ga je toplo dočekala.

Duel je trajao manje od šest minuta. "Dosta", rekao je moj protivnik.

Tišina.

Sunce se istopilo u jutarnju maglu i sada je sijalo punim sjajem.

Počeo sam da osećam svoju ranu. Izgledalo je da je moj hrabri protivnik krvari svuda. Na njegovoj ruci bile su tri rane, od toga dve na skoro istom mestu, i tri u grudima. Kako sam uspeo da pogodim njegovo telo bez ozbiljne povrede ostaje misterija ili čudo, koje nikada nisam mogao objasniti.

Te večeri, zajedno smo pili šampanjac.

 

Slikar s mačem

Tekst preuzet i prilagođen sa stranice časopisa "Politikin zabavnik"

Autor teksta: Petar Petrović

Jednog letnjeg dana godine Gospodnje 1882. u posetu Stevanu Jovanoviću, iznenada, nenajavljeno dolazi rođak Mita. Krepka, otresita starina u krugu porodice bio je poznat po podvizima iz srpsko-turskih ratova. U bogatoj narodnoj nošnji sa neizbežnim noževima, kuburama i jataganima o pojasu, poput starog guslara pripovedao je o herojskim pobedama i slavnoj prošlosti. Zanet pričom, nije ni primetio kada mu je Stevanov nestašni sin Ivo iz silava izvukao jatagan i počeo njim da trči i maše po kući.

Stari, ali još hitri Mita poskoči i uspe da sustigne nestašnog dečaka. Kada ga je stigao, uhvati ga za ruku u kojoj je bio jatagan i privi ga uz sebe. Onda je Stevanu doviknuo da donese i drugi jatagan, jer je vreme da dečaku daju prvi čas mačevanja. Stevan tako i uradi i uskoro su zajedno pokazivali dečaku veštinu borenja (mačevanja) jataganom.

Ovaj događaj zabeležio je najstariji Stevanov sin Paja Jovanović, koji će od ovog događaja ubrzo napraviti čuvenu sliku „Čas mačevanja” ili „Uči deda svog unuka mačevanju”. Niko od prisutnih nije ni slutio da će mačevanje i slikarstvo odrediti sudbinu drugom Stevanovom detetu – Svetislavu Jovanoviću.

Svetislav Jovanović

"Čas mačevanja" (1884.), Paja Jovanović

Svetislav Jovanović rođen je 15. marta 1861. kao drugo od osmoro dece u porodici vršačkog fotografa Stevana Jovanovića. Gimnaziju je završio u Beču, gde je i počeo studije slikarstva. Nastavio je da se usavršava 1879. godine u Petrogradu, a okončao ih je s navršenih dvadeset godina u Parizu, u ateljeu slikara Bonea i na akademiji Žilijan (Julian). Veći deo života proveo je u Parizu, u kome je sa dužim i kraćim prekidima živeo blizu pedeset godina.

 

Međutim, ključno razdoblje u mladosti za Svetislava bio je boravak u Minhenu, gde je pet godina proveo slikajući u ateljeu svog brata Paje Jovanovića, koji je već tada bio međunarodno priznati slikar. Tada je, posmatrajući Pajine orijentalne kompozicije, do te mere usavršio tehniku da je gotovo u potpunosti ušao u bratovljev slikarski potez. Da bi se ipak razlikovao od brata Paje, najčešće je slike potpisivao u francuskoj transkripciji prezimena Jovanović kao Sv. Ivanovitch.  Čini se da je malo nedostajalo da i on krene stopama starijeg brata, da ga igrom sudbine život nije odveo u Pariz.

Počeci Svetislava Jovanovića nisu tekli bezbrižno. Opstati u vodećoj kulturnoj i umetničkoj metropoli nije bilo nimalo lako, naročito za mladog slikara koji je krajem 19. veka dolazio iz austrougarske provincije. Uprkos teškom životu i u stalnoj materijalnoj oskudici, Svetislav ne posustaje i koristi svaku priliku da pokaže svoj rad. Tračak nade došao je u pravom trenutku. Pivi de Šavan, poznati francuski slikar i predsednik žirija Društva francuskih umetnika, obaveštava ga da je njegova slika pod nazivom Le soir („Veče”) primljena na izložbu pariskog Salona 1890. godine. Već sledeće godine trajno se nastanjuje u Parizu i od tada počinje njegov uspon. Iz društva siromašnih umetnika s Monmartra prešao je u viđenije umetničke krugove, što mu je bila ulaznica za najotmenije francusko društvo tog vremena.

Pun poleta i želje da se dokaže, Svetislav za kratko vreme stiče naklonost francuske likovne kritike, koja mu je za izuzetno pedantno slikane minijature u emajlu, rađene po recepturi starih majstora, izrekla niz laskavih ocena. Uporedo s njima, Svetislav je po ugledu na brata Paju slikao i orijentalne kompozicije i scene iz života naroda na Balkanu, koje je publika naročito cenila i volela.

Na Velikoj svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine izlagao je u srpskom paviljonu, zajedno s delima brata Paje i drugih slikara iz kraljevine Srbije, poput Steve Todorovića, Leona Koena, Marka Murata, Petra Ranosovića, Paška Vučetića, Bete i Riste Vukanović i drugih.

U otmenim pariskim krugovima Svetislav Jovanović bio je na glasu i kao izuzetan portretista, umetnik koga su rado birali za druženje i portretisanje. U povećoj galeriji portreta koja se danas pretežno nalazi u inostranstvu postoji delo koje daje pravu sliku Svetislava Jovanovića – njegov izuzetan Autoportret iz 1921. godine. Sebe je prikazao pred štafelajem, s paletom i kičicom u rukama, ali obučen netipično za jednog slikara – u mačevalskom odelu. Tom istom desnom rukom s kojom je finim, nežnim bojama oživljavao istočnjačke predele i živopisne likove ljudi Balkana i Orijenta i s kojom je vešto uspevao da pronikne u karaktere savremenika koje je portretisao, Svetislav je nepogrešivo baratao sabljom i to tako dobro da mu u ovoj borilačkoj veštini gotovo nije bilo premca. Ako je dar za slikarstvo nasledio od oca Stevana, onda je po borilačkom duhu i ljubavi prema mačevanju u potpunosti ličio na rođaka Mitu.

Kao mačevalac osvojio je mnoštvo titula u Parizu, posebno 1904. i 1907. godine, što je njegovog biografa Gastona Renana podstaklo da ga svrsta u najslavnije mačevaoce sveta („Stotine pobeđenih ispustile su oružje pod njegovim udarcem”, zapisao je Renan). Časopis „Oružje” (Les Armes) iz 1908. godine svrstava ga u red najvećih mačevalaca i šampiona poput Boda, Lana ili Bursea. Koliki je ugled uživao kao sportista govori podatak da je, izabran za predsednika najjačeg mačevalskog kluba u Francuskoj, Pariskog kluba. Koliko je Svetislav bio uticajan, govori i činjenica da na ovu poziciju dolazi kao stranac iako je po statutu kluba bilo dozvoljeno da ovu funkciju obavlja samo Francuz. Jedan od njegovih najbližih prijatelja bio je i sin predsednika Francuske Sadik Karno, kao i prognani general Bulanže, koji se sa Svetislavom dopisivao do poslednjih trenutaka. Predsednik Francuske Dumerg odlikovao ga je 1929. godine ordenom Legije časti.

Svetislava Jovanovića poznavali su i s njim se družili ne samo Parižani i Francuzi, nego i Nemci, Španci, Englezi, Amerikanci i mnogi drugi. Oni koji su ga bliže poznavali isticali su da je bio pravi Parižanin, otmenog držanja, duhovit i da je po svemu ličio na tipičnog pariskog „causera”. Ipak, nije zaboravio poreklo.

Posle Prvog svetskog rata okupio je i vodio Jugoslovensku koloniju u Parizu, na čijem čelu je bio od 1928. sve do smrti. Pomagao je mnogim zemljacima koji su dolazili u Pariz. Za zasluge na polju slikarstva i društvenog rada odlikovan je Ordenom belog orla i Ordenom Svetog Save. Iako je kao slikar bio pomalo u senci svog velikog brata, njegova dela govore u prilog tome da nije mnogo zaostajao za njim. Iz skromnosti, o svojim slikama retko je govorio, ali je u svakoj prilici s mnogo ljubavi i divljenja govorio o svom bratu Paji Jovanoviću. Dirljiv primer bratske ljubavi negovan je sve do poslednjih trenutaka života Svetislava Jovanovića, koga je u bolesnog u postelji negovao upravo brat Paja.


   Sahranjen je 1933. godine, uz sve državne počasti, na pariskom Per Lašezu, jednom od najpoznatijih grobalja na svetu na kome je sahranjen veliki broj poznatih ličnosti.

Svetislav Jovanović - Autoportret (1921.)

Belgrade, Serbia © 2018 by Predrag Agatonović and Predrag Žakula