PERO
- ŠKOLA MAČEVANJA -
Mač kroz istoriju
Bronzani mač
Mačevi bronzanog doba pojavili su se oko 17. veka pre nove ere, u regionu oko Crnog mora i Egeja, kao dalji razvoj bronzanog bodeža. Zamenjeni su gvozdenim mačevima početkom prvog milenijuma pre nove ere.
Bronzano doba je period koji se karakteriše upotrebom bakra i njegove legure bronze, kao glavnih tvrdih materijala u proizvodnji alatki i oružja. Hronološki posmatrano bronzano doba spada između bakarnog i gvozdenog doba, mada je u dobrom broju primera iz istorije razvoj jednog društva preskakao bakarno doba, pa se primena bronze javlja odmah posle kamenog doba.
Pre bronze kao primarni material za pravljenje alata i oružja korišćen je kamen. Kamen je međutim je previše krh materijal za izradu dugih i tankih oružja kao što su mačevi. Uvođenjem bakra a potom i bronze noževi su bili duži što dovodi do pojave mača.
Bronzani mačevi obično su bili dugački od 50 do 90 cm, što je bio otprilike maksimum dužine izvodljiv za ovakav materijal, ali i uz neke duže izuzetke. Tehnologija za proizvodnju tako dugačkih mačeva se razvila u regiji oko Egejskog mora, koristeći legure bakra i kalaja ili arsena oko 1700. pne. Ipak, prosečna dužina bronzanih mačeva nije prelazila dužinu od oko 80 cm. Oružjia značajno kraća od oko 60 cm se drugačije kategorišu kao "kratki mačevi" ili bodeži. Pre oko 1400. godine pne. Bronzani mač je ograničen uglavnom na Egejsku oblasti i deo jugoistočne Evrope, ali u poslednjim vekovima II milenijuma pre nove ere postali ovi mačevi postaju rasprostranjeni u srednjoj Evropi i Britaniji, na Bliskom Istoku, Centralnoj Aziji, Severnoj Indiji i Kini.
Bronzani mačevi su se dobijali izlivanjem u kalupe. Izliven mač se oblikovao kovanjem oštrice. Ovakva obrada je oštrici davala veću gustinu i čvrstinu i mogućnost boljeg oštrenja dok je jezgro zadržavalo mekoću i fleksibilnost.
Razvoj metalurgije, eksplotacaija rude gvožđa i razvoj trgovačkih puteva dovodi do tranzicije gde gvožđe kao materijal za izradu mačeva (takođe i alata, posuđa, nakita, ...) postaje dominantan. To označava i kraj bronzanog i početak gvozdenog doba.
Bronzani mač (3350-3000pne), dužina 39.5cm
Mač je pronađen na teritoriji današnje Turske. Ovaj mač se smatra najstarijim tipom evropkih mačeva. Izliven je iz jednog komada. Drška (hilt) je oblikovan čekićem u obliku diska i ukrašen srebrnim detaljima. Duž celog sečiva je ojačan centralni greben što sečivo daje dodatnu čvrstinu.
Bronzani mač (1500pne), dužina 60.5cm
Mač je pronađen na teritoriji zapadne Evrope. Za razliku od mačeva iz ovog perioda, ovaj mač ima niz lažnih zakivki (rivet) na gardi tj na spoju sa sečivom, što ukazuje na to da je bio izliven u jednom komadu. Mnogi mačevi iz tog perioda imaju odvojena sečiva i garde koji su bili spojeni pomoću zakivki. Drška je spiralnog oblika kako bi bolje ležala u ruci.
Bronzani mač (1100pne), dužina 85cm
Mač je pronađen na teritoriji današnje Nemačke. Karakteriše ga sečivo u obliku lista naštreno sa obe strane. Izravnata jabuka u obliku diska bila je uobičajena za mačeve tog perioda.
Bronzani mač (500pne), 56cm
Najraniji kineski mačevi iz severo-zapadne oblasti današnje Kine. Na slici je tipičan primer kineskog mača „jian“ (mač pravog sečiva). Sečivo je široko i dijamantskog preseka. Drška mača je ojačana prestenovima. Jabuka imača ima uobičajen oblik diska.
Floret
Kada I gde se floret pojavio kao lako vežbovno oružje ostaće intrigantna misterija u istoriji mačevanja.
Namenski napravljeni mačevi sa zaštitinim vrhovima bili su dostupni još otkad je rapir postao popularan civilni mač tokom 16. veka. Kako se onda razvio floret?
Tekst preveden i prilagođen sa web stranice "Leon Paul fencing"
Autor teksta: Malkolm Fare
U zapisu iz 1550. godine, italijanski majstor mačevanja Viđani je prvi pisao o upotrebi vežbovnog oružja “arme di gioco” (oružje za igru) kao i “spada da marra” (mač - alat). Krajem 16. veka postepeno je u upotrebu počeo da se koristi izraz floret. Neki od tih izraza bili su: “floures” u zapisu Svetog Didlera iz 1573. godine, “floret” u Montagineovom zapisu iz 1580. godine je opisan kao “grubi strelac u ruci”, “floret” u Šekspirovim zapisima “mač koji pogađa ali ne povređuje” iz 1598. godine, i “floret” definisan od Floria kao “oruđe za igru rapira i bodeža” takođe iz 1598. godine. Međutim, ovi izrazi su se koristili za sve tupe mačeve sa zaštitnim vrhom koji su bili daleko od onoga što danas zovemo floret.
Za vreme vladavine Luja XIII (1610-1643) pojavio se modni stil koji je podrazumevao nošenje kratkih kaputa, koji nije izgledao elegantno ni skladno sa dugačkim i glomaznim rapirom. U to vreme pojavila se potreba za znatno kraćim i lakšim mačem što je dovelo do razvoja tzv. dvorskog mača. Tako su sečiva mača tokom vremena postajala kraća i lakša sve do sredine 17. veka (oko 1640.) kada se u potpunosti razvila nova vrsta oružja: mali mač (mali dvorski mač).
Ovo lakše, okretnije i brže oružje bilo je daleko opasnije za upotrebu od svojih prethodnika pa je veština mačevaoca koji ga koristi morala biti bolja i prilagođena upotrebi novog mača. Da bi se izbegao gubitak oka ili neko drugo oštećenje lica, kao i da bi se omogućilo da se veština mačevanja demonstrira u relativnoj sigurnosti, morala su biti uspostavljena određena pravila.
1621. godine u Francuskoj enciklopediji se po prvi put koristi moderan opis za floret kao oružje u mačevanju koje se koristi za bod umesto za sečenje. Ova knjiga takođe opisuje određena pravila koja su se koristila u salama za mačevanje uključujući pravilo da se izbegava pogodak u lice. Ovo međutim nisu bila pravila kakva danas znamo u floret, već više pravila bezbednosti u vremenu kada zaštitne maske još uvek nisu ušle u upotrebu. Dakle, iako je nešto što se zove fleuret moglo naći u salama, bilo je još uvek malo pravila o njegovom korišćenju.
Knjige I zapisi o maču I mačevanju su nastavile da opisuju rapir.
Slika 1. - Borba rapirom sa zaštitom na vrhovima
Međutim, istorija proizvodnje čelika pokazuje da je početkom 17. veka razvijen pouzdan I efikasan proces transformisanja gvožđa u čelik, što je omogućilo kovačnicama da prave relativno jeftina fleksibilna kaljena sečiva konzistentnog kvaliteta.
Do 1653. francuski majstor mačevanja Čarls Besnard podučavao je parade (odbrane) i riposte (kontra napade) kao dva različita pokreta, ali njegove grube ilustracije ne pokazuju prepoznatljiv izgled floreta. Čarls je takođe postavio I pitanje: "Zašto čovek sa malo veštine, hrabar, ali bez prave veštine rasuđivanja, sa mačem u ruci često pobedi nekoga ko bi sa floretom pobedio stotinu kao što je on?" Njegov odgovor na ovo pitanje je da je upotreba bezopasnog oružja kao što je floret oduzela osećaj opasnosti od mačevaoca. To što je uopšte morao da postavi pitanje implicira da je floret sa svojim veštačkim pravilima već bio u upotrebi do sredine 17. veka.
Slika 2. - Par floreta iz 1650. godine
Tek 1670. godine objavljena je knjiga koja po prvi put ilustruje vežbovni mač koji je očigledno predak modernog floreta, sa pogotcima samo u telo pomoću dugih fleksibilnih sečiva [Slika 3.].
Napisana od strane prikladno nazvanog De La Touche, iako bez pravih pravila za floret, čak i bez identifikacije korišćenog oružja kao fleuret, knjiga pokazuje da je mačevanje dugim fleksibilnim mačevima bila popularna zabava na dvoru Luja XIV, što je I ovekovečeno bakrorezom borbe ispred samog kralja [Slika 4.].
Slika 3. - Prikaz iz knjige Filbera De la Tuša 1670. godina.
Slika 3. - Bakrorez iz knjige Filbera De la Tuša "Mačevanje ispred kralja Luja XIV"
Što je još zanimljivije, prvo pominjanje aktuelnih pravila koja bi trebala da regulišu korišćenje floreta se prvi put pojavljiju u nejasnim zapisima škotskog entuzijaste amatera Ser Viliama Houpa 1692. godine. U odeljku pod nazivom “Zakoni koje treba poštovati u svim mačevalačkim školama”, Houp jasno piše da iako čovek koji koristi oštre mačeve može da ubode u bilo koji deo tela, “u školama se ne sme dozvoliti ili računati kao pravedan pogodak, bilo koji pogodak kojim se ne pogodi torzo ili zadnji deo tela, a to je ispod vrata, a iznad trake od pantalona, i unutar oba ramena”. Fleurets (floreti) kako ih je Houp nazivao, a što je ukazivalo na francusko poreklo, morali su biti jednake dužine, a borbe su se izvodile do tri pogotka. Komad sunđera potapan je u crvenu boju i bio je pričvršćen za zaštitni tupi vrh kako bi pomogao sudijama i kako bi svaki pogodak bio jasno vidljiv tokom borbe.
Teško je poverovati da su mačevaoci u Francuskoj morali da čekaju još četiri godine da bi se pozvali na pravila, ali je zapis Žan Labata iz Tuluza 1696. godine najraniji francuski zapis koji opisuje nešto što je decenijama bila praksa u Parizu. Ovaj rukopis iz 1682. nalazi se u Kraljevskom vojnom muzeju u Stokholmu ali zapis ne uključuje pravila. Engleski prevod Labatovog dela iz 1734. godine kaže: „Pogodak sa floretom je dobar samo u telo, dok je pogodak sa mačem dobar svuda”.
Osnovna pravila su se malo promenile tokom vekova. Neki fenomeni koji se često vezuju za modern mačevanje su bili problematični i u vreme kada su pravila nastajala. Tako je Labat jasno stavio do znanja da postoji pravo napada, tj. “ako oba mačevaoca pogode, samo je napadač postigao pogodak”. Dvostruki pogodak se nije računao, ali ako je jedan pogodak bio na važećoj površini, a drugi nije, računao se samo važeći pogodak. Nije se računao pogodak nastao pariranjem sa nenaoružanom rukom. Mačevalci koji su namerno pogodili lice bili su diskvalifikovani. Majstorima nije bilo dozvoljeno da pomažu svojim učenicima tokom borbe.
Ser Viliam Houp je u svom glavnom radu o mačevanju, objavljenom 17076. godine, naveo da su pogotci u zglob šake, ruku, butine, noge ili stopala bili dozvoljeni, iako se nisu računali, jer su bili priprema za dvoboj sa oštrim mačevima, kada su ti pogotci bili korisni za onesposobljavanje protivnika. Houp je u svom delu naglašavao važnost distance i favorizovao je povlačenje za korak ili dva protiv agresivnih protivnika, "bez obzira što se smatralo kukavički". Takmičarima nije bilo dozvoljeno da uhvate dršku sa ispruženim kažiprstom duž drške, dobijajući skoro 3 inča (7,5cm) ili kako je on zapisao "suptilna, lukava i teško uočljiva praksa nepoznata onima koji su početnici u veštini mačevanja”.
Sto godina kasnije, Džozef Roland je u svojim zapisima upozorio na one koji okreću svoja tela, okreću leđa da ne bi bili pogođeni, ili izvode napade u tako niskom ispadu “da biste mogli pomisliti da odaju počast protivnikovom nožnom prstu; tako će ovi napadi, kao i brojni drugi elegantni pokreti, često sprečavati protivnika da pogodi ili cilja na grudi, što je jedino mesto gde se pogotci računaju u mačevanju.” On je objasnio da su razlozi zbog kojih su pogotci validni samo na torzu kako bi mačevanje bilo što bezbednije, govoreći: "Ako bi se pogodak u bilo koji deo tela smatrao validnim, veština bi postala sasvim pogrešno iskorišćena, jer je niko ne bi vežbao, ako bi pri svakom napadu postojao rizik da se ozledi za ceo život. Ova potreba da se upozori na opasnost od ozbiljnih povreda u prvoj deceniji 19. veka ukazuje da maska sa zaštitnom žicom još uvek nije bila u standardnoj upotrebi, čak 50 godina od svog pronalaska.
Svrha mačevanja floretom, prema Antoniu La Bosieru, sinu izumitelja žičane zaštitne maske, je da prikaže najbolju tehniku. Istoričar mačevanja Arči Korble je rekao: „U periodu korišćenja malog dvorskog mača je bilo uobičajeno da čovek koji je parirao napad protivnika treba da zadrži svoju ripostu sve dok se njegov protivnik ne vrati u stav iz ispada.
Slika 5. - Škola mačevanja Domenika Anđela 1787. godina
Dobri mačevalci nisu prilazili niti se povlačili, već su stajali čvrsto u stavu činili napade sa pripremom krastkih udaraca. Na kraju borbe, levo stopalo treba da bude na istom mestu kao i na početku. Ovaj visoki stepen tehničke spretnosti mogao je da se izdrži samo kroz tri ili četiri razmene pre nego što su mačevaoci uzimali odmor, stavljajući petu desnog stopala na levi zglob kako bi sačuvali položaj.
Do 1836. godine, kada je maska konačno bila opšte prihvaćena, Bartelemi De Bast je istakao kako su javni mečevi postali glavni cilj svih lekcija I vežbi, pa je zbog toga neophodno pristupiti istom ozbiljnošću kao za dvoboj. Svaki meč je pratila razrađena demonstracija tehnike I preciznosti poznata kao “tirer au mur”, koja je kasnije postala poznata kao Grand Salute. Od mačevalaca se očekivalo da se na svaki primljeni pogodak javi jasno i glasno.
Džordž Čapman je smatrao da se pogodak računa samo ako je pogodio između vrata i struka “pod uslovom da mačevaoci ne kriju grudi rukom od mača ili izokretanjem tela.” U nastavku njegove rasprave o floretu iz 1864. godine, stoji: "U takvom slučaju, svi pogotci na bilo koji deo tela iznad kukova treba da se smatraju kao važeći."
Oko 1860. godine, sva sečiva počinju da se obeležavaju žigovima sa rednim brojevima: 4, dužina sečiva oko 840mm I fleksibilnim za upotrebu na časovima, ili 5, dugačkim oko 880mm I tvrđim sečivom za mečeve. U to vreme počinju da se organizuju I prva državna takmičenja. Borbe su se odvijale na pistama dimenzija 7x1.2m. Ukoliko bi mačevalac izašao sa piste sa obe noge, izgubio bi poen. Zaštitna odela su izrađivana od belog materijala, a zaštitini vrhovi su pokrivani crnom bojom kako bi se pomoglo sudijama.
Uprkos prethodnoj širokoj definiciji važeće površine kao “od vrata do kukova”, Alfred Haton je 1891. godine preciznije definisao važeću površinu „od donje ivice ključne kosti do struka, a vertikalno unutrašnjom linijom koja prolazi levu bradavica, a sa spoljne strane linijom koja prolazi preko prednjeg dela pazuha ”.