PERO
- ŠKOLA MAČEVANJA -
Učitelji mačevanja
Fiore Furlano de'i Liberi de Cividale d'Austrie (Fiore delli Liberi, Fiore Furlano, Fiore de Cividale d'Austrie, oko 1340-ih - 1420-ih) bio je vitez poznog 14. veka, diplomata i putujući učitelj mačevanja. Rođen je u gradu Cividale del Friuli, u regionu Furlanije (današnja Italija). Sin Benedetto-a i potomak kuće Liberi. Termin Liberi, iako je potencijalno samo prezime, verovatno ukazuje da njegova porodica imala carsku vezu, kao deo "nobili liberi" (Edelfrei, odnosno "slobodni plemići"), nemačka viteška klasa, koja je formirala sloj nižeg plemstva u srednjem veku, ili možda čak sloj carskih slobodnih viteza. Različiti istoričari sugerišu da su Fiore i Benedetto potomci Cristallo dei Liberija Premariaccoa, koji je 1110. godine dobio carske privilegije svetog rimskog cara Heinrich V, ali ovo nije dokazano.
Fiore je zapisao da je imao prirodnu sklonost prema borilačkim veštinama i da je počeo da se obučava u mladosti, učeći i vežbajući sa "bezbrojnim majstorima" iz Italije i Nemačke. Kako je rođen u Svetom rimskom carstvu, imao je priliku da radi sa majstorima iz obe zemlje, putujući severnim italijanskim državama. Nažalost, nisu svi susreti bili prijateljski: Fiore je pisao o susretu sa mnogim "lažnim" ili bezvrednim majstorima na svojim putovanjima, od kojih je većina bila ograničene veštine. U daljim zapisima, spominje da je u pet različitih navrata bio prisiljen da se bori u duelu sa nekim od tih majstora zbog odbrane časti. Majstore koje je opisao kao "zavidne" jer je odbio da ih nauči svojoj veštini borbe. Svaki od tih pet duela su se vodili oštrim mačevima, bez oklopa, osim gambezona i rukavica od kože divokoze. Fiore je pobedio svakog od tih majstora bez ijedne povrede.
Pišući vrlo malo u svojoj karijeri kao komandant i majstor oružja i borbe, Fiore je svoje znanje podelio svojim čitaocima (učenicima) na druge načine. Izjavio je da je među majstorima koji su ga učili najvažniji bio izvesi Johane dicto Suueno, koji je bio učenik Nicholai de Toblem. Nažalost, oba imena su zapisana na latinskom jeziku, pa se malo toga može zaključiti o njima osim da su verovatno bili među italijanskim ili nemačkim majstorima, i da su obojica bila veoma poznata u Fioreovo vreme. Ostavio je i obimnu listu poznatih plaćenika koje je obučavao, uključujući Piero Paolo del Verde (Peter von Grunen), Niccolo Unricilino (Nikolo von Urslingen), Galeazzo Cattaneo dei Grumelli (Galeazzo Gonzaga da Mantova), Lancillotto Beccaria di Pavia, Giovannino da Baggio di Milano, i Azzone di Castelbarco.
Jedino pominjanje Fiora u istorijskim izvorima jeste u vezi sa Ratom za Akvilejsko nasleđe, koji je izbio 1381. godine. Tada je koalicija sekularnih plemića iz Udina i okolnih gradova pokušala da ukloni novoimenovanog patrijarha (princa biskupa Akvileje), Filipa II d Alencon. Izgleda da je Fiore podržao sekularno plemstvo protiv kardinala. 3. avgusta 1383. godine je otputovao u Udine gde je dobio rezidenciju u gradu.
Visoki gradski savet ga je 30. septembra zadužio za inspekciju i održavanje gradskog oružja, uključujući i artiljerijske delove koji su branili Udine (baliste i katapulte). U februaru 1384. godine mu je dodeljen zadatak da pronadje i angažuje plaćenike kako bi pojačali vojne snage. Izgleda da je taj zadatak obavljen za tri meseca ili manje, jer se 23. maja ponovo pojavio pred visokim savetom i položio zakletvu da će čuvati mir u gradskim okruzima. Nakon maja 1384. godine, istorijski zapisi o Fioreu prestaju.
Rat je nastavljen sve do postavljanja novog patrijarha 1389. godine, ali nejasno je da li je Fiore učestvovao u ostatku sukoba. S obzirom da se pojavljuje u zapisnicima veća četiri puta od 1383. do 1384. godine, veoma je čudno da se tokom narednih pet godina Fiore nigde ne pominje. Pošto se njegovo odsustvo iz zapisnika poklapa sa proglasom u julu te godine, zahtevajući da Udine prestane sa neprijateljstvima ili da se suoči se sa žestokim posledicama, čini se da je Fiore najverovatnije nastavio svoja putovanja.
Fiore je dosta putovao kroz severnu Italiju, podučavajući veštinu mačevanja i uvežbavajući ljude za duele. U svojstvu učitelja mačevanja zatekao se u Peruđi 1381. godine, kada je njegov student Peter von Grunen imao dvoboj sa Petrom Kornvaldom. Godine 1395. se njegovo ime vezuje za Padovu gde je učio plaćeničkog kapetana Galeazzo Gonzagom iz Mantove za duel sa francuskim maršalom Jean II le Maingre (poznatijem po imenu "Boucicaut"). Galeazzo je izazvao maršala na dvoboj kada je Boucicaut doveo u pitanje hrabrost Italijana na Francuskom kraljevskom dvoru, a duel je zakazan u Padovi 15. avgusta. Njemu su prisustvovali i Francesco Novello da Carrara, lord Padove, i Francesco Gonzaga, lord Mantue.
Duel je počeo sa kopljama na konju, ali se nestrpljivi Boucicaut srušio napadajući Galeazzo pre nego što se ovaj popeo na svog konja. Galeazzo je uspeo da uputi čvrst udarac po šlemu, ali je kasnije bio razoružan. U ovom trenutku, Boucicaut je posegao za svojom helebradom, ali su lordovi intervenisali i okončali dvoboj.
Fiore se ponovo pojavljuje u Paviji 1399. godine. Ovog puta obučava Giovannino da Baggio za duel sa nemačkim plemićem po imenu Sirano. Borili su se 24. juna uz prisustvo Gian Galeazzo Visconti, vojvode Milana, vojvotkinje i drugih plemića. Duel se sastojao iz tri runde borbe na konju, a zatim tri runde borbe bez konja. Na kraju, oba borca su se borila u dve dodatne runde. Baggio je proboo Siranoovog konja kroz grudi, ubio konja, ali je i izgubio koplje u procesu. Posle toga su se borili još devet rundi. Zbog snage njihovog oklopa (i činjenice da je su se sva oružja posle silnih dorbi istupela) obojica su (prema opisima dvoboja) izašli iz ovog sukoba nepovređeni.
Fiore je verovatno bio uključen u barem još jedan dvoboj te godine, između njegovog poslednjeg učenika Azzone di Castelbarco i Giovanni degli Ordelaffi. Posle Kastelbarkovog duela, Fioreu se gubi trag. Na osnovu svedočanstava plemića koje je obučavao tokom devedesetih godina 14. veka, čini se da je bio povezan sa vojnim sudom u Milanu u daljem nastavku svoje karijere. Početkom 1400. godine, Fiore je sastavio raspravu o mačevanju na italijanskom i latinskom jeziku pod nazivom "Cvet bitke" (prevedeno kao Fior di Battaglia, Florius de Arte Luctandi i Flos Duellatorum). Najranija verzija teksta datira iz 1409. godine, i ukazuje na to da je bio plod šestomesečnog rada i velikog ličnog napora, jer dokazi ukazuju na to da su najmanje dve verzije bile napisane pre toga. Možemo pretpostaviti da je tokom ove decenije mnogo vremena posvetio pisanju.
Osim ovoga, ništa više nije poznato o aktivnostima Fiora-a u 15. veku. Francesco Novati i D. Luigi Zanutto pretpostavljaju da je neko vreme pre 1409. godine prihvatio imenovanje za dvorskog majstora mačevanje na dvoru Niccolo III d'Este, markiza Ferare, Modene i Parme. Međutim, dok zapisi biblioteke d'Este ukazuju na prisustvo dve verzije "Cveta bitke", verovatnije je da su rukopisi napisani kao diplomatski poklon Milana Ferari kada su u 1404. sklopili mir. C.A. Blengini di Torricella svedoči da je Fiore kasno u životu stigao čak do Pariza, gde je podučavao mačevanje i 1418. godine. Vreme i mesto Fioreove smrti ostaju nepoznate.
Uprkos dubini i složenosti njegovih zapisa, izgleda da Fiore de'i Liberi nije bio preterano značajan majstor u evoluciji mačevanja u centralnoj Evropi ovog perioda. Na tom polju umesto njega dominiraju tradicije majstora Johannesa Liechtenauera iz 14. veka u Svetom Rimskom carstvu i Fioreovog savremenika Filippo di Bartolomeo Dardi u Italiji. Uprkos tome, postoje kasniji spisi koje imaju mnogo sličnosti sa njegovim radom, uključujući i pisma Filipa di Vadaja i Ludviga VI von Eiba. Ovo se može smatrati direktnim uticajem Fiorea ili njegovih zapisa, ili može umesto toga ukazati na to da je starija tradicija Johanea i Nicholaia preživela i širila se izvan Fioreovog direktnog uticaja.
Fiore delli Liberi, Fiore Furlano, Fiore de Cividale d'Austrie,
Salvator Fabris (Salvador Fabbri, Salvator Fabriz, Fabrice, 1544-1618) bio je italijanski vitez i majstor mačevanja druge polovine 16. i početka 17. veka. Rođen je u okolini Padove u Italiji 1544. godine. Iako je malo poznato o njegovim ranim godinama, čini se da je proučavao mačevanje od mladosti i da je možda pohađao prestižni univerzitet u Padovi. Francuski majstor Henri de Sainct Didier govori o sastanaku sa mladim italijanskim mačevaocem pod imenom "Fabrice", tokom priprema svog priručnika (završen 1573. godine) u kojem su raspravljali o teoriji mačevanja. Ova rasprava potencijalno locira Fabrisa u Francuskoj početkom 1570. godine. Tokom 1580-ih godina, Fabris se dopisuje sa Kristijanom Barnekovim, danskim plemićem, studentom univerziteta sa vezama na kraljevskom dvoru. Izgleda verovatno da je Fabris puno putovao tokom 1570-ih i 80-tih godina, provodeći vreme u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji i možda i drugim regionima pre nego što se vratio da predaje na svom univerzitetu.
Nije najjasnije da li je i sam Fabris bio plemićkog porekla, ali je u jednom trenutku dobio plemićko zvanje viteza. Zapravo, u svom priručniku je upisan kao Supremus Ekues ("Vrhovni vitez") Reda sedam Srca. U uvodu Johanna Joachima Hinitsa u izdanju iz 1676. godine, on je identifikovao Fabrisa kao "Pukovnika Reda". Stoga se čini da on nije bio samo vitez Reda Sedam Srca, već se uzdigao u visoki čin pa možda čak i kao vodja reda.
Gde se Fabris nalazio tokom 1590-tih nije sigurno, ali postoje brojne glasine. Godine 1594. ga je angažovao kralj Sigismund iz Poljske da ubije svog ujaka Karla, švedskog vojvodu i pretedenta za švedsku krunu. Prema pričama, Fabris je učestvovao u mačevalačkoj plesnoj predstavi sa oštrim mačem i trebalo je da ubije Karla tokom nastupa kada je publika bila zavedena. Knez je upozoren i izbegao je ovaj događaj, spasivši sopstveni život. Oko 1599. godine, Fabris je došao u Englesku, na poziv dramskog pisca Villiama Shakespearea, da napravi koreografiju scena borbe u svojoj premijeri Hamleta. Najverovatnije je tokom devedesetih godina tog veka i razvio priručnik za mačevanje koji mu je obezbedio večnu slavu.
Ono što se sigurno zna je da je do 1598. godine Fabris napustio poziciju na Univerzitetu u Padovi i došao na dvor Johana Frederika, mladog vojvode Šlezvig-Holštajn-Gottorp. U vojvodinoj službi je bio do 1601. godine, a kao poklon na jednom balu pripremio je raskošno ilustrovani, priručnik u tri toma sa njegovim istraživanjima pod nazivom "Nauka i praksa oružja" ("Scientia e Prattica dell'Arme").
Godine 1601. Fabris je angažovan kao instruktor za rapir na dvoru Kristijana IV, kralja Danske i rođaka vojvode Johana Frederika. Na kraju je služio u kraljevskom dvoru pet godina; Pri kraju njegovog mandata i na kraljevom insistiranju, objavio je svoj opus pod nazivom "O mačevanju ili nauci oružja" (Lo Schermo, overo Scienza d'Arme). Kristijan IV je finansirao ovo prvo izdanje i postavio svog dvorskog slikara, Jana van Halbeka, na raspolaganje Fabrisu za ilustrovanje priručnika; Delo je objavljeno u Kopenhagenu 25. septembra 1606. godine.
Ubrzo nakon što je tekst objavljen, Fabris je molio da bude pušten iz svog šestogodišnjeg ugovora sa kraljem, kako bi se mogao vratiti kući. Tada je već imao 62. godine. Putovao je kroz severnu Nemačku i bio je u Parizu 1608. godine. Na kraju je dobio posao na Univerzitetu u Padovi, gde je proživeo svoje poslednje godine. Umro je od gripa 11. novembra 1618. godine u 74. godini, a u Padova je proglašen dan žalosti u njegovu čast. Godine 1676, grad Padova je podigao statuu za svog majstora u crkvi Del Santo (Chiesa del Santo).
Značaj Fabrisovog dela teško može biti procenjena. Njegov priručnik i rasprava je štampana više od sto godina nakon njegove smrti, korišćena je od strane plagijatorskih pisaca i prevedena je na nemački i na latinski jezik. Fabris je hvaljen od strane kasnijih majstora i mačevalaca istoričara, a veliki flamanski majstor Gerard Thibault d'Anvers ga je čak opisao kao "Diestro", što bi u prevodu značilo "Majstor principa španskog mačevalačkog stila la Verdadera Destreza".
Salvador Fabbri
Don Luis Pačeko Narvaez (Don Luis Pacheco de Narvaez, 1570.-1640.) Bio je španski filozof i mačevalac iz 17. veka. Rođen je u malom gradu Baezi početkom 1570-ih, postao je najveći učenik majstora Jeronimom Sanchez de Carranza, i veliki majstor nove škole španske škole mačevanja zvane la Verdadera Destreza ("Prava veština"). Nakon Carranzine smrti 1600. godine, Pacheco je preuzeo vodjstvo u Destrezi, a na kraju je imenovan za "Velikog majstora oružja" na dvoru kralja Filipa IV 1624. godine.
Verovatno najplodniji književni majstor mačevanja u istoriji, Pacheco je objavio svoj prvi priručnik (raspravu) o Destrezi, "Knjigu o veličini mača" (Libro de las Grandezas de la Espada), ubrzo nakon smrti njegovog majstora u 1600. Ovaj priručnik je pratilo najmanje osam drugih štampanih priručnika za mačevanje, uključujući revidirano izdanje Carranzinog dela "Filozofija oružja i prava veština" (De la Filosofia de las Armas y de su Destreza) u 1612. Njegov najveći rad "Nova nauka i filozofija veštine na oružju" (Nveva ciencia, i filosofia de la destreza de las armas) napisana je 1632. godine, ali izgleda da je objavljena četrdeset godina kasnije, daleko nakon njegove smrti.
Pacheco je bio vrlo kontroverzna ličnost svog vremena. Poznat u španskim književnim i političkim krugovima, povremeno je ismevan zbog svog preterano intelektualnog i filozofskog pristupa mačevanju. Ovo je 1608. godine dovelo do duela sa zapaženim autorom Francisco Gomez de Kuevedo. U prvom naletu, Kuevedo je skinuo sa glave Pachecov šešir; sam duel je kasnije obostrano prekinut , tako da su obojica ostali neprijatelji. Pacheco je kasnije otišao toliko daleko da je prijavio četiri knjige svog protivnika španskoj inkviziciji.
Uprkos tome što je u početkom svoje karijere bio u senci svoga učitelja Carranzine, Pacheco se umorio od života u senci svog učitelja. Nakon što je postao dvorski majstor mačevanja zadužen za obuku i sertfikaciju novih majstora, Pacheko je posvetio veliku energiju kako bi potkopao Carranzino naslijeđe i otkrio (i ispravio) uočljive nedostatke u njegovoj „Pravoj veštini“ (Destreza). Ovo je na kraju dovelo do podele tradicije u dve škole koje će se nadmetati u budućnosti i koje će ostati zauvek podeljene.
Don Luis Pacheco de Narvaez
Filipo Dardi (Filippo Dardi, umro 1464. godine) bio je italijanski majstor mačevanja iz 15. veka. Stručnjak ne samo u oblasti mačevanja, već u svim prirodnim disciplinama: astrologiji, astronomiji, geometriji i matematici. Verovatno je rođen u Bolonji (iako postoje podaci o španskom učenju Lippo Dardi na Univerzitetu u Bolonji između 1444. i 1453. godine).
Godine 1412. Dardi je licenciran kao majstor mačevanja što mu je omogućilo da otvori školu u Bolonji. Počevši od 1443. godine, primao je godišnju stipendiju od 150 lira od grada u zamenu za smanjenje svojih naknada. Izgleda da je 1434. godine napisao raspravu o mačevanju i geometriji, da bi uskoro zatim dobio poziciju profesora geometrije na Univerzitetu u Bolonji. Iako je Dardieva rasprava izgubljena, njego rad je uticao na veliki broj istaknutih majstora iz 15. veka, uključujući Antonio Manciolino-a, Achilles Marozzo-a, Angelo Viggiani-a i Giovanni dall'Agocchie-a. Dardi se često smatra osnivačem bolonjske škole mačevanja, iako postoje dokazi da su mu prethodili raniji majstori s kraja 14. veka.
Ahile Maroco (Achille Marozzo, 1484 – 1553) bio je Italijanski mačevalac iz 16. veka. Rođen je u San Giovanni-u u Persiceto (provincija Bolonje) kao sin Lodovico Marozzo-a 1484. Nakon što se preselio u grad, učio je mačevanje po stilu majstora Dardi-a u školi velikog bolonjskog majstora Guida Antonio di Luca, i stoga je mogao biti poznanik i kolega učenik, kasnijeg majstora Antonio Manciolino-a.
Kao učitelj, Marozzo je držao školu mačevanja u Bolonji u blizini Abbei of Saints Naborre i Felice. Moguće je da je bio i vezi sa dvorom tadašnjeg grofa Guida Rangoni-a, koji je takodje bio učenik di Luca-e. Godine 1531. dobio je dozvolu za izgradnju vodovoda koji crpi vodu iz reke Reno. Učenici majstora Marozzo-a su bili Giovannija Battista da i Letti, Giacomo Crafter d'Agusta i njegov sin Sebastiano Marozzo. Poznati majstori Giovanni dall'Agocchie, Angelo Viggiani dal Montone i Mercurio Spezioli su takodje bili pod uticajem njegovih učenja, iako je nejasno da li su zapravo veštinu učili kod njega u školi.
Godine 1536, Marozzo kao autor izdaje obimnu ilustrovanu raspravu o mačevanju, posvećenu Rangoniju i nazvanu Opera Nova ("Novi rad"). Ovo je zapis je postao dominantan rad za razvoj "Bolonjske škole mačevanja", i rasprava je doživela mnogo edicija tokom 17. veka. Achille Marozzo je umro 1553. godine i sahranjen u Bolonji u vojnoj bolnici.
Achille Marozzo
Joakim Mejer (Joachim Meyer, oko 1537 - 1571) je nemački učitelj mačevanja i borilačkih veština iz 16. veka. Bio je poslednji važni majstor u nizu majstora koji su radili po tradiciji nemačkog velikog majstora Johana Lihtenauera (Johannesa Liechtenauera). Tokom posljednjih godina svog života napisao je tri različita i prilično obimna priručnika iz oblasti veštine mačevanja. Mejerovi spisi uključuju tradicionalne germanske tehnike kao i savremene sisteme na koje je naišao tokom svojim putovanja, uključujući i italijansku školu mačevanja jednoručnim mačem (side sword). Pored toga što je bio učitelj mačevanja, Mejer je bio i takozvani Burgher, pripadnik gradjanskog staleža koji je mogao da bude biran za upravitelja u gradskoj vlasti kao I majstor nožar.
Mejer je rođen u Bazelu, gde je pretpostavlja se učio zanat za nožara. U svojim knjigama piše da je mnogo putovao tokom svoje mladosti. Najverovatniji razlog za ovo je što se u tadašnjoj tradiciji od majstora zanatlija zahtevalo da putuje i prikuplja znanje što bi zapravo bila jedna vrsta reference kako bi bili primljeni i priznati od esnafa i uopšte stekli imenovanje majstora. Ovakvi putnici zanatlije sa veštinom izrade noževa i sličnih veština su često bili zapošljavani u gradovima kao čuvari ili gradska milicija. Upravo je na ovaj način Mejer došao u kontakt sa različitim školama i sistemima mačevanja tokom svojih putovanja. Neki istoričari špekulišu da je imao posebnu obuku u bolonjskoj školi mačevanja, ali ne postoje dokazi koji bi potkrepili ove tvrdnje.
Istorijski zapisi pokazuju da se do 4. juna 1560. godine nastanio u Strazburu, gde je oženio Apoloniju Rulman (Appolonia Ruelman) i pridružio se esnafu nožara. Međutim, njegovi interesi već su prevazišli izradu noževa, i 1561. godine, Mejer je gradskom veću u Strazburu podneo zahtev za pravo da drži školu mačevanja. Ponoviće ove zahteve i u 1563, 1566, 1567 i 1568. Peticija potpisana 1568. Godine je prva pisana evidencija u kojoj se on identifikuje kao majstor mačevanja.
Mejer je verovatno napisao svoj prvi rukopis 1560. ili 1568. za Ota grofa od Šulmsa, Minzenberga i Zonvalda (Otto Grof von Sulms, Minzenberg i Sonnvaldt). Taj zapis je niz lekcija I uputstva za trening sa dugim mačem, dusakom i rapirom. Njegov drugi rukopis, napisan između 1563. i 1570. godine za Hajnriha Grafa od Ebersta (Heinrich Graf von Eberst), je sasvim drugačije prirode. Kao i mnogi rukopisi mačevanja iz prethodnog veka, to je antologija zapisa velikog broja istaknutih nemačkih majstora, uključujući Sigmunda Ringeka (Sigmund ain Ringeck), Petera Danziga (Peter von Danzig) i Martina Sibera (Martin Siber). Zapis takođe uključuje i kratak pogled na Mejerov sistem borbe rapirom po ugledu na borbu nemačkim Meser mačem (Messer sword). Konačno, 24. februara 1570. Mejer je završio (i ubrzo nakon toga objavio) obimnu raspravu za više oružja pod nazivom “Detaljan opis veštine borbe“ (Gründtliche Beschreibung der Kunst des Fechtens). Knjiga je bila posvećena Johanu Kasimiru (Johan Casimir), a slikovite ilustracije su uradjene u radionici Tobiasa Štimera (Tobias Stimmer).
Nažalost, napori Mejera u pisanju i objavljivanju knjiga su nagomilale značajne dugove u iznosu oko 1300 kruna, koje je Mejer obećao da će otplatiti do Božića 1571. Krajem 1570. godine, Mejer je prihvatio posao učitelja mačevanja na dvoru vojvode Johana Alberhta od Meklenburga (Johann Albrecht von Meklenburg) u mestu Šverin (Schwerin). Mejer se nadao da će tu prodati knjigu za bolju cenu nego što je ponuđena lokalno (30 florina). Mejer je poslao svoje knjige u Šverin pred sam put. Napustio je Strazbur 4. januara 1571. nakon što je dobio platu. Putovao je 500 kilometara do Šverina usred teške zime, a na vojvodin dvor stigao je 10. februara 1571. Dve nedelje kasnije, 24. februara, Joakim Mejer je umro. Uzrok njegove smrti nije poznat, verovatno usled bolesti zapaljenja pluća.
Antoni Rulman, brat njegove žene, postao je njen zakonski staratelj posle Joakimove smrti. 15. maja 1571. godine, brat je dobio pismo sekretara gradske skupštine u Strazburu, a isto pismo je poslato i vojvodi Meklenburgu. Pismo je podsetilo brata I vojvodu na značajan dug nastao Mejerovim pisanjem, a da kao zakonski naslednici imaju obavezu da namire nastala dugovanja.
Apolonija se ponovo udala u aprilu 1572. godine za drugog nožara po imenu Hans Kuele, donoseći u miraz nagomilane dugove. Joakim Mejer i Hans Kuele su navedeni u zapisnicima arhiva esnafa kkojem su pripadali. Veruje se da su Apolonija i njen muž ili njen brat uključeni u drugo štampanje Mejerove knjige 1600. godine. Prema drugim izvorima, knjiga je ponovo štampana 1610. i 1660. godine.
Joachim Meyer
Džerard Tibo (Gerard Thibault d'Anvers, oko 1574-1629) je holandski učitelj mačevanja iz 17. veka i autor priručnika za rapir pod imenom „Nauka o mačevanju“ (Academie de l'Espée) iz 1628. godine. Ovaj priručnik se smatra za jedan od najnaprednijih i najsloženijih izvora ikada napisanih o mačevanju. Detalji o Tiboovom životu su retki i ono što znamo zasnovano je na njegovoj knjizi i zapisima njegovih prijatelja. Ti zapisi su zapravo rukopisi, beleške i pesme Tiboovih prijatelja, rodbine, učenika i kolega, među kojima su i nekoliko ovdašnjih učitelja mačevanja.
Tibo je rođen oko 1574. godine u Antverpenu. Bio je sin izvesnog Hendrika Tiboa (Hendrick Thibaut) i njegove žene Margarete Nispen (Margaretha van Nispen). Hendrik Tibo je bio pripadnik poznate porodice u Ipresu, koji je živio u Gentu i Antverpu prije nego što je morao da ode u egzil u severnu Holandiju. Najstariji Henrikov sin, Kristijan (Christiaen), osnovaće kasnije plemenitu porodicu Tibo Egtekerke (Thibaut van Aegtekerke).
Tibo je u Antverpenu učio mačevanje pod budnim okom majstora Lamberta Somerona (Lambertom van Someronom), koji ga je podučavao između 1564. i 1584. Godine 1605, Tibo se seli u mesto Sanlukar Barameda (južno od Sevilje), gde je radio kao trgovac vunom. Ovo je takodje bio rodni grad velikog španskog majstora mačevanja Sančeza Karance (Sanchez de Carranza). Tibo je upravo ovde nastavio sa svojim interesovanjem za veštinu mačevanja, proučavajući španski sistem borbe rapirom pod imenom Destreza (u prevodu „Prava veština“).
Tibo napušta Španiju i vraća se u Holandiju i u gradu Amsterdamu živi do 1610. Smatra se da je oko 1611. godine, prezentovao svoj sistem mačevanja po uzoru na španske majstore na mačevalačkom turniru u Roterdamu. Tamo je osvojio prvu nagradu na turniru, i dobio poziv da dodje na dvor princa Maurisa (Maurisa iz Nassaua), gde je princ proučavao njegov sistem tokom višednevnih demonstracija.
Iako se u početku njegov sistem susreo sa skepticizmom, Tibo je uspeo da ubedi svoje kolege mačevaoce iz Holandije, među kojima su Johan Damius (Johannes Damius ), Dirk Šterfergen (Dirck van Stervergen), Kornelisa Hausdena (Cornelis Cornelisz van Heusden) i Tiboovog bivšeg učitelja Lamberta. Godine 1615. biva pozvan na dvor u Klevesu (Cleves), gde još jednom sa velikim uspehom demonstrira svoj sistem. Tokom sledećih nekoliko godina, Tibo je putovao do Španije i nazad u Amsterdam i na kraju u Lejden (Leiden) 1622. Tamo je studirao matematiku na univerzitetu, međutim nejasno je da li je tokom studija i podučavao svoj sistem na univerzitetu. Tokom svog vremena u Leidenu je verovatno i počeo da radi na svom priručniku „Nauka o mačevanju“ gde je zaposlio tim od 16 majstorskih gravera koji su ilustrovali njegov sistem borbe. Danas se te grafike ubrajaju u najdetaljnije i najlepše ilustracije iz oblasti mačevanja.
Tibo je umro 1629. godine, godinu dana pre nego što je njegovo remek-delo konačno objavljeno. Uprkos datumu na naslovnoj strani gde stoji 1628. godina, delo nije objavljeno do 1630. godine.
Gérard Thibault d'Anvers