Jednom su pitali slavnog engleskog pisca i dramaturga Vilijama Somerseta da li piše uvek po određenom rasporedu ili samo kada doživi nalet inspiracije. "Pišem samo pri naletu inspiracije", odgovorio je. "Srećom, inspiracija dolazi svako jutro tačno u devet."
Dozvolite mi da pojasnim malo reč “profesionalac” koju ovaj put ne koristim u smislu na koji prvo pomislite. Ovde se svakako ne misli na nivo uvežbanosti kada govorimo o mačevanju i sportu uopšte. Biti profesionalac je stanje uma. Način na koji razmišljate ili kako slavni pisac Stiven Presfild kaže: “Profesionalizam počinje sa vašim načinom kako se nosite sa otporom.”
Knjiga pod nazivom “Rat veštine” (The war of art) je posvećena Presfildovom prijatelju, piscu koji je imao izazov sa kojim se suočava većina ljudi na ovom svetu. Ime tog izazova koji nas progoni istog momenta kada ujutru otvorimo oči je OTPOR.
Da li ste ikada kupili tegove, kućni bicikl, vijaču i ostavili ih da skupljaju prašinu u ćošku sobe?
Da li ste ikada napustili dijetu, kurs joge, kurs plesa?
Da li ste ikada pobegli od želje da se bavite humanitarnim radom ili da pomažete ljudima?
Da li ste ikada želeli da budete otac, majka, lekar, slikar?
Da li ste razmišljali da se kandidujete na izborima, postanete borac za očuvanje životne sredine, postanete zaštitinik bespomoćnih?
Da li ste ikada ležali u krevetu do kasno u noć i razmišljali kakav bi čovek mogli da postanete ili šta bi sve mogli da ostvarite?
Svi smo to nekada uradili, tako da svi znamo šta je otpor.
To je onaj osećaj u stomaku koji nam se uvek javi kada treba da se suočimo sa onim što je ispred nas.
Prema iskustvu olimpijskog mačevaoca Džejsona Rodžersa otpor je uobičajen među mačevalcima (i sportistima uopšte) svih nivoa, od početnika do olimpijaca. Taj otpor je prisutan tokom celog dana i upravo je on ta stvar koja nas tera da “gledamo TV umesto da čitamo knjigu sportske psihologije”. Otpor uvek nastoji da stane na put našim ciljevima.
Otpor se ne može videti, ne može se dotaći, ne može se čuti ili namirisati. Ali može se osetiti. On je izvor negatovne energije koja nas konstantno sputava da ispunimo svoj puni potencijal.
Kako se onda uopšte nositi sa nečim što je stalno tu i navodi nas da radimo sve osim onoga što treba?
Jednostavno, moramo da postanemo profesionalaci.
Dozvolite da vam ovim putem prenesem jedno lično iskustvo.
Prelazak sa studentskog (rekao bih i bezbrižnog) života sam u jednom trenutku zamenio za radni odnos u građevinskoj firmi u kojoj radim i danas. Iako sam mislio da se moja životna dinamika neće mnogo promeniti i da radno vreme od 8h do 16h neće mnogo uticati na moje dotadašnje navike praksa je pokazala suprotno. Moja želja da se dokažem na poslu se pretvorila u svakodnevnu borbu sa izazovima koji su me čekali u kancelariji i na gradilištu. Često sam ostajao prekovremeno što je uticalo na moje svakodnevne treninge koje sam do tada redovno upražnjavao. Čak i kada bih došao kući na vreme, previše često bih ubedio sebe da batalim sklekove jer nemam snage za iste uz obećanje sebi da ću sutra nadoknaditi. Naravno, to sutra bi se obično pretvorilo u “malo sutra”. Sve ovo je rezultiralo da sam u roku od pola godine nabacio stomak i 10 kilograma viška.
Što je najgore, ubedio sam sebe da se sve to događa zbog prirode moje profesije i dinamike posla koji mi je “crpeo energiju” i stvarao loše navike.
Često bih se u tim popodnevnim satima posle posla setio starijih ljudi oko sebe koji su mi govorili o tom umoru i kako jedva čekaju da dođu kući na “popodnevnu dremku”. Baš u to vreme se i na TV-u vrteo hit Ekrema Jevrića - “Kuća pos’o”.
Voleo bih da sam tada imao ovu Presfildovu knjigu jer bih mnogo ranije shvatio da glavni problem nije moj arhitektonski zanat već otpor.
Možda tada i nisam imao knjigu „Rat veštine” (The War of Art) ali sam shvatio da nešto moram da promenim.
I tako, jednog dana sam otvorio oči u 6:00. Gledao sam u telefon i alarm koji je zujao na ekranu. Taster “SNOOZE” svetleo je ispred mene. Gledao sam ga hipnotisano neko vreme, a onda sam ustao i odradio 60 minuta treninga snage. U 7:00 sam se istuširao i spremio za posao. U 7:20 sam popio limunadu i napravio doručak. U 8:00 sam bio u kancelariji. Odradio sam bez ikakvih problema radno vreme do 16:00. Možda sam i bio umoran tada ali sam shvatio da sam odradio ono što sam i planirao za taj dan. Sada sam mogao da gledam TV, a mogao sam i da čitam knjigu? Mogao sam da se vidim sa prijateljima, ili da odem u kupovinu? A što ne oboje? Mogao sam da odradim solo vežbe sa mačem ili da sednem i pišem za blog?
Naredno jutro nisam ni dočekao alarm. Otvorio sam oči u 5:50 i ponovio rutinu iz prethodnog dana. I tako radim svakog radnog dana od tada.
Biti profesionalac počinje sa ispunjavanjem obećanja koje date sebi i ljudima oko sebe. Napolju će možda padati sneg ili kiša, možda ćete biti malo više umorni, ali ako ste rekli da ćete nešto uraditi jednostavno to i uradite. Tako funkcionišu profesionalci.
Profesionalci preuzimaju odgovornost za svoja dela. I zaista, većina ljudi doživljava otpor kada treba nešto da promene. Ja sam to iskusio ubeđenjem “previse sam umoran” ili “imao sam stresan dan”.
Amateri dozvoljavaju da “ne mogu” i “ne znam” stanu na put njihovom cilju. Ubeđuju sebe da su spoljni faktori najodgovorniji za sve što nisu ostvarili.
Profesionalac ako nešto ne zna, trudi se to da otkrije. I to nikada nije lako jer nas strah čeka na svakom ćošku savladavanja nove veštine.
“Amater veruje da prvo mora da prevaziđe taj strah” kako bi uspešno radio ono čime se bavi. “Profesionalac zna da strah nikada ne može biti prevaziđen. On zna da ne postoji takva stvar kao što je neustrašiv ratnik."
Na časovima mačevanja se često srećemo sa situacijama gde shvatamo da nismo savladali određenu tehniku. Umesto da se koncentrišemo na njeno savladavanje lakše je da pređemo na neku drugu po mogućstvu lakšu. Ako se nađemo pred izazovom potrebno je i da se suočimo sa njim, a ne da prođemo pored. Pronalaženje načina kako da savladamo prepreku je kreativni izazov, koji podrazumeva našu posvećenost problemu.
Nekada je problem tehnika ili određeni pokret, a nekada i fizička sprema. Ono što treba da se zapitamo jeste šta je taj otpor koji nas vuče da radimo sparing umesto vežbe istezanja ili vežbe snage ako je kondicija problem. Zadatak instruktora jeste da nas usmeri u određenom pravcu ali mačevanje je individualna veština u kojoj napredujete onoliko koliko sebe uložite. U životu je isto tako.
Veliki je izazov na časovima, koji često nemaju dovoljni vremenski okvir, da prođemo sve elemente fizičke i psihičke spreme jednog kompletnog mačevaoca, ali možemo da vas usmerimo da sami istražite sebe i svoje sposobnosti.
Dajte obećanje sebi da ćete 10 minuta pred spavanje odraditi nekoliko serija sklekova ili bilo kakve druge vežbe i to će biti 10 minuta više nego što ste radili svih prethodnih dana.
“Svakog dana ponesi kantu zemlje na jedno mesto – i sagradićeš planinu.” Konfucije.
"Mislim da je najbolji način da spoznate nešto da u to uložite svoj maksimum. Mnogi ljudi pronađu određeni hobi ili sport i onda nađu izgovor da odustanu od njega. Kada započnem da se bavim nečim, neću prestati da se bavim time dok ne postanem dobar onoliko koliko ću ikada biti"
Brus Dikinson, frontmen grupe Iron Maiden
Na kraju, želeo bih da vas ovo lično iskustvo podstakne da pročitate Presfildovu knjigu i da pokušate da otkrijete svoje navike koje bi mogli da promenite.
Mislim da nikada nije kasno za promenu.
Zahvaliću se ovom prilikom i Džejsonu Rodžersu, mačevaocu i osvajaču olimpijske srebrne medalje u ekipnom takmičenju (disciplina sablja), čiji me je tekst podstakao da pročitam knjigu proslavljenog pisca Stivena Presfilda. Sa Presfildom sam se susreo ranije kroz istorijske, epske romane “Ognjena kapija” i “Plime rata”. Nažalost, jedno ne tako epsko delo nije prevedeno kod nas iako se po mom skromnom mišljenju može svrstati u jedna od najvažnijih dela moderne psihologije. Na svu sreću, uspeo sam da se dokopam knjige na engleskom jeziku što me je dodatno inspirisalo da napišem nešto na ovu temu.
Hvala,
Predrag Agatonović