Search
  • Predrag Agatonović

LOO-BLAH-NAH!

Updated: Sep 30, 2019

HEMA Celje 2019 – Iz pera tri posetioca


Učesnici događaja HEMA Celje 2019

Prvi put sam na jednom HEMA događaju bio nedavne 2014. godine. Tada sam se istorijskim mačevanjem bavio više od deset godina, ali teško bi bilo opisati uzbuđenje i strah sa kojim sam tada otišao u daleki Dižon (Francuska). Utisci, sećanja, sudari mačeva, pivo i nasmejane ljude koje sam upoznao teško je opisati jer to zaista mora da se doživi. Od tada se trudim da svake godine odem barem na jedan HEMA događaj. Većina tih vrhunskih skupova je uglavnom bilo rezervisano za instruktore zapadnoevropskih zemalja kao i lokacije do kojih nije uvek najlakše doći kada putujete iz Srbije sa torbom punom mačeva pa je velika sreća što je Ljubljana uspela da se probije kao relevantan HEMA skup koji se nalazi u neposrednoj blizini. Moja malenkost je imala veliko zadovoljstvo da na put krene sa još dvojicom ljudi iz našeg kluba, pa se nadam da će nas u budućnosti biti još više. Predrag Žakula i Časlav Pantelić su se još jednom pokazali kao izuzetni saputnici pa bih želeo i da im se javno zahvalim što smo još jednom zajedno napravili nezaboravne uspomene.


Tekst u nastavku vas neće zamarati tehničkim detaljima sa radionicama jer bi onda lako mogao da ode na preko 50 strana kucanog teksta. Ono što bih voleo u narednim rečenicama da uradim jeste da vam prenesemo naša iskustva i kako se planira put na jedan ozbiljan HEMA događaj. U kratkim crtama opisaćemo vam logističke izazove i kako smo se mi nosili sa njima vođeni prethodnim iskustvima. Ovo nam nije bio ni prvi ni poslednji „HEMA Celje“ događaj koji smo posetili pa vam sa jednim ozbiljnim iskustvom prenosimo ceo događaj.


U Ljubljani - Časlav Pantelić, Predrag Žakula i Predrag Agatonović

Kada planirate put na neki HEMA događaj najveći izazov je uvek transport. Udaljene destinacije često podrazumevaju put avionom uz obaveznu doplatu za „specijalni“ prtljag, tj. mačeve. Ovi troškovi često postaju glavni razlog zbog koga se odustaje od daljeg planiranja puta pa je velika sreća što je Ljubljana zaista blizu Beograda. Bilo da putujete autobusom ili kolima 5-6 sati vožnje zaista dobrim auto putem ne predstavlja veliki napor čak i za manje iskusne vozače kakav sam ja bio kada sam prvi put vozio do Ljubljane. Preporuka je da ipak izbegavate kombi prevoz (bar neke kompanije) jer do sada niko nije imao dobro iskustvo sa istima. Mi smo se opredelili da na put krenemo kolima iz tri razloga. Prvi i osnovini je što nam put kolima omogućava veću fleksibilnost dolaska i odlaska iz Ljubljane. Drugi razlog je što se sala nalazi na periferiji grada do koje se dolazi prevozom. Prevoz u Ljubljani nije toliko problematičan ali problematično je ako morate da vučete torbe i opremu sa sobom. Treći razlog je što smo razmaženi i volimo da se vozimo kolima :)


Ukoliko uzmete u obzir da svaki putnik sa sobom nosi barem dve velike torbe (jedna za garderobu sa opremom i drugu za ostatak opreme sa mačevima) dolazite do računice da je za udobnu vožnju kolima maksimalan broj putnika ograničen na tri osobe. Kao što rekoh ranije, mi smo išli kolima, i ako imate mogućnost za ista, topla je preporuka da sa njima i krenete. Koštaće vas isto kao i povratna karta autobusom, a imaćete mnogo veću fleksibilnost.


Organizator je ponudio smeštaj u hostelu u kojem je i prethodnih godina bio organizovan smeštaj. Hostel je pristojan, blizu je centra i autobuske stanice koja vas direktno vozi do sale sa radionicama. Ipak, mi smo se odlučili na smeštaj preo Airbnb usluge i mislimo da je to bio pun pogodak. Smeštaj preko Airbnb-a je bio na 15 minuta hoda od strogog centra, imao je parking mesto, udobne krevete i ono najvažnije toalet koje su delile samo tri osobe. Zvuči pomalo tupavo i snobovski ali kada imate hostel sa desetinama ljudi koji hoće da se okupaju u isto vreme može nastati problem. Ovo je verovatno glavni razlog zbog kog smo potražili privatni smeštaj.


S obzirom da je Ljubljana izuzetno lepa evropska prestonica, krenuli smo dan ranije kako bi imali ceo dan slobodan za uživanje u njenim lepotama. Ovo je topla preporuka za sve koji prvi put odlaze u Ljubljanu. Za jedan dan nećete uspeti da obiđete muzeje ili da otkrijete način života lokalaca, ali će biti dovoljno vremena da se prošetate po gradu, obiđete tvrđavu, obavite sitan šoping, probate lokalno pivo (LOO-BLAH-NAH) i uživate u gastro specijalitetima. Ne očekujte uzbudljiv noćni život jer da ga ima ne bi svi Slovenci dolazili u Beograd da piju :) Ali mi i nismo pošli zbog ića i pića već zbog onoga što nas je čekalo sutradan.



Ono sa čime HEMA Celje događaj može da se definitivno pohvali su odlične trening sale. Dve moderne sale (jedna velika i jedna manja) su podeljene na prostor za radionice (velika sala) i prostor za sparing (manja sala). Velika sala je bila podeljena na dve zone u kojima su se paralelno odvijale po dve radionice. Ukupno jedanaest instruktora je održalo dvanaest radionica u dva dana. One su po standardnoj HEMA satnici počinjale u 10h i završavale se u 17h sa sat vremena pauze za ručak od 12h do 13h.


Ove godine su zaista bile šarene sa sadržajem i nikada nije bilo situacije da se rade dva slična oružja u isto vreme. Ovo daje veliku mogućnost posetiocima da odaberu ono što ih najviše zanima. Naša sppecijalnost je ipak jednoručno oružje pa smo se držali i tih radionica. U nekoliko navrata smo se čak podelili na dve radionice kako bi pokrili što više gradiva sa istih.


Ono što je važno za ovakve događaje je da radionice nisu uvek isključivo vezane za hladno oružje. One često obrađuju sisteme samoodbrane koje retko možemo negde da vidimo, a još ređe probamo. Zato nemojte da vas čudi što je moja malenkost odabrala da umesto radionice sa jednoručnim mačem prisustvuje radionici samoodbrane kišobranom. Ksavier Fabiani (Xavier Fabiani) nas je u uvodu tzv. sistema „Panaš“ (Panache), koji je nastao u prvoj polovini 20. veka i između ostalog je podrazuvevao i tehnike samoodbrane kišobranom. Izuzetno interesantna i zabavna radionica nas je provela kroz određene situacije i principe koji se lako mogu primeniti i na borbu bilo kojim oružjem. Ovaj sistem je definitivno nešto čemu ću posvetiti malo više pažnje kada uhvatim vremena.


Predrag Agatonović i Časlav Pantelić na radionici samoodbrane kišobranom

Paralelno sa samoodbranom kišobranom išla je radionica sa jednoručnim mačem koju je držao Stefan Milenković. Naš kolega iz Srbije, iz „Škole mačevanja Terca“, je održao sjajno praktično predavanje sa ovim kompleksnim oružjem. Mislim da je ovo ujedno bila njegova prva radionica koju drži na jednom HEMA događaju pa mu ovim putem čestitamo za sjajno odrađen posao! Izuzetno nam je drago što HEMA scena Srbije raste i učešće jednog od naših mačevalaca kao instruktora je samo potvrda kvaliteta koji sigurno postoji.


Druga radionica kojoj smo sva trojica prisustvovali bila je uvod u sistem borbe lakom pešadijskom sabljom prema instrukcijama mađarskog majstora Ser Gustava Arloa (Sir Gusztav Arlow). Iako sablja nije dominantno oružje sa kojim smo radili tokom niza godina bavljenja mačevanjem, nije nam trebalo mnogo vremena da se u potpunosti zaljubimo u ovo, pre svega, brzo oružje. Instruktorka iz mađarske Aida Lukaš (Aida Lukacs) se definitivno potrudila i napravila dinamičnu radionicu koja se uz laki sparing na kraju završila sa punom grupom osmeha. HEMA događaje sam uvek voleo jer sam na svakom stekao neka nova poznanstva i Aida i njen momak Janoš su postali deo tog kruga HEMA prijatelja pa smo dugo razgovarali sa njima i posle radionice. Stigli smo da odradimo i nekoliko uzbudljivih sparinga. Inače članovi kluba Crosscut iz Budimpešte ponudili su se da ih posetimo kada budemo u Budimpešti. Poziv koji ćemo definitivno imati u vidu kada budemo organizovali neka buduća putovanaj u prestonicu Mađarske.


Na slici - Karl Rap - Čarli, čuvar Zveri i Zver

Kao šlag na tortu tog prvog dana usledio je precizni diskurs sa starim poznanikom Karlom (Karl Rapp) iz Beča. „Čarli - čuvar Čudovišta“ (Charlie – The Beast keeper) kako ga odmilja zovemo zbog teškog italijanskog rapira kojeg takođe odmilja zovemo „Čudovište“ (The Beast) je definitivno i najjači utisak celog događaja. Diskurs je išao u neke sitne detalje borbe ovim prefinjenim oružjem. Iako nije bila preterano zahtevna, bilo je dovoljno svega nekoliko rečenica da mi ovo oružje prebaci u jednu sasvim novu dimenziju. Radionica koja je definitivno otvorila gomilu novih pitanja i odgovora koje treba ispitati. Čarlija sam inače prvi put upoznao upravo na svom prvom putovanju u Dižon i moja je preporuka, ako ikada budete imali priliku, borite se sa ovim čovekom! Biće to jedno od najprijatnijih, najzabavnijih i najpoučnijih iskustava koje ćete imati kao neko ko se bavi istorijskim mačevanjem. Elegancija pokreta ovog čoveka koji godinama proučava sistem borbe italijanskog majstora Kapo Fera (Cappo Ferro) je dovedena do savršenstva. Čarli je takođe uvek otvoren za razgovor i savete vezano za borbu rapirom i malo je reći da smo ga udavili nakon radionice.


Subota veče je rezervisana za zajedničku večeru i piće u nekom od lokalnih pabova sa svim učesnicima događaja. Ne očekujte spektakularnu gozbu, ali očekujte sjajne ljude i ne plašite se da uđete u razgovor sa njima jer nikad se ne zna gde ćete naći prijatelja za ceo život. Retko ćete naći sujetnu osobu ili osobu opterećenu uspehom, i ljudi su definitivno jedan od najjačih utisaka sa bilo kog HEMA događaja. Sudar mačeva tokom dana, praćeno pivom, osmehom i smešnim dogodovštinama tokom večeri su nešto što HEMA događaj iz Ljubljane sigurno pruža.


Ako se ne zapijete tog prvog dana, i ustanete na vreme, dolazi drugi dan radionica. A prva radionica tog drugog dana je bila još jedbnom rezervisana za Karla i borbu rapirom i bodežom. Tokom dva sata radionice prošli smo kroz osnove sistema borbe sa ova dva oružja iz sistema majstora mačevanja Kapo Fera.


Slika sa radionice - Rapir i bodež

Nakon ove radionice nastaje i prekretnica u dinamici događaja, jer iako smo želeli da ostanemo i na nekom od narednih predavanja koja su pokrivala rvanje, bodež, dvoručni mač i mač sa plaštom, mi smo se odlučili da preostala četiri sata provedemo u sparing sali. Nekako je ovo i najveća zamerka cele organizacije većine HEMA događaja koji se odigravaju u dva dana. Mnogo vremena za interesantne radionice i malo vremena za sparinge pa je naći pravi balans gotovo nemoguće. Želeli smo da učestvujemo na preostalim radionicama, ali smo više od svega želeli i da ukrstimo oružje sa ljudima koje ne viđamo toliko često pa je svaka borba prava dragocenost u sećanju i nešto što ćemo prepričavati uz pivo na nekim idućim događajima.


Događaj se završio u 18h kada smo spakovali stvari i krenuli nazad za Beograd. Zvuči užasno naporno ali nije toliko strašno jer je put izuzetno udoban za vožnju. U 23h smo bili u Beogradu.


Neko bi rekao da ovaj tekst dolazi malo kasno jer je ipak prošlo sedam dana od našeg povratka za Beograd, ali ja bih ipak rekao da dolazi na vreme jer uvek treba dati malo vremena da se utisci slegnu i dobiju formu oslobođenu ponekad prividnog utiska.


Na kraju, ovim putem još jednom želimo da se i javno zahvalimo Alenu Lovricu, Aljažu Kosmerlju, Romanu Vučajnku i svima koji su pomogli da se organizuje ovako divan HEMA događaj. Ove godine, događaj se fokusirao na instrukture iz balkanske regije što je pokazalo da se na balkansku HEMA zajednicu može ozbiljno računati u budućnosti kada su u pitanju kvalitetne radionice. HEMA Celje 2019 je definitivno iznedrilo instruktore iz regiona koje ćemo možda u budućnosti češće viđati i na drugim događajima po Evropi i svetu.


Do nekih budućih HEMA događaja, srdačno,


Predrag Agatonović

0 views

Belgrade, Serbia © 2018 by Predrag Agatonović and Predrag Žakula