Spremite se za putovanje svog života!
Citat iz naslova sam pročitao pre nešto više od godinu dana i upravo je on pokrenuo korak ka osnivanju sopstvene škole istorijskog evropskog mačevanja. Pripreme za ovo veliko novo putovanje su bili obimne i dugo planirane. Osnovati školu veštine o kojoj se malo zna, a još manje govori, i to najčešće iz nepouzdanih izvora je mukotrpan posao koji zahteva disciplinu, vreme, želju i žrtvu da se napravi nešto. Kao učenik mačevanja i arhitekta sam naučio da je suština svake discipline kreacija. Da treba živeti kao čovek koji stvara nešto za budućnost. Velike kreacije često zahtevaju i veliku žrtvu, koja je u ovom slučaju verovatno sadržana u vremenu koje nisam odvojio za porodicu i najbliže prijatelje, već da jednog dana ostavim nešto iza sebe. Nadam se da će mi izgubljeno vreme i moju sebičnost oprostiti jer ovaj tekst i školu posvećujem njima.
Pa da počnemo...
Sećam se tog jesenjeg jutra 2005. godine kao kada sam sa velikim uzbuđenjem zakoračio u amfiteatar Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Profesor koji je držao predavanje, a čije ime neću pominjati, je izgovorio rečenicu koja me je šokirala i pokazala svu sujetu, subjektivnost i aroganciju struke kojom je trebalo da se bavim do kraja života. "Pogledajte kolegu pored sebe, to vam je konkurencija", bila je rečenica koja je pokazala celo neznanje tog predavača. Upravo je ovo rečenica koja je u mnogome pokazatelj svih problema našeg društva koje je umesto da stremi saradnji i malopre spomenutoj kreaciji kod akademskih ljudi kao temeljima napretka ove naše (neko bi rekao napaćene) Srbije, sasvim suprotno, uputila na poslovicu dobro poznatu u našem narodu: "Da komšiji crkne krava". Smatram da morate biti izuzetno gord ili izuzetno glup čovek da uverite sebe da ste najbolji na svetu i da sami možete sve. Da je dotični profesor malo bolje proučio svoju struku shvatio bi da se najveće svetske firme u oblasti arhitekture zovu, na primer: PERKINS+WILL, SVIGALS+PARTNERS, HERZOG & DE MEURON, FOSTER & PARTNERS, itd. Sve su ovo giganti dizajna i arhitekture koji zajedničko imaju jednu važnu činjenicu. Sve ove kreativne kompanije rade kao partnerske grupe i to se vidi već u njihovom nazivu.
Velika je sreća što sam na putu osnivanja škole mačevanja naleteo na svog imenjaka Predraga Žakulu koji je podelio moj entuzijazam i želju da zajedno nastavimo sa istraživanjem ove veštine, i prihvatio se da preuzme pola bremena ovog velikog putovanja. Sa njegovom podrškom, zajedničkim snagama i uz zajedničku požrtvovanost uspeli smo da izguramo pripreme ovog putovanja do kraja. Slobodno mogu reći da je za ovih godinu dana od poznanika sa mačevanja postao porodični prijatelj, pa bih ovim putem voleo i da mu se javno zahvalim jer da njega nije bilo ni vi danas ne biste čitali ovaj tekst. U tom momentu ovo je prestalo da bude samo moje putovanje. Za školu mačevanja “PERO” se sada može slobodno reći da je to ideja i projekat ljudi entuzijasta koji su rešili da mačevanju priđu na malo drugačiji način.
Uz naše redovne treninge i poslovne obaveze uspeli smo da:
Definišemo ciljeve naše buduće škole, osmislimo naziv škole, osmislimo logo, pripremimo i obezbedimo oružje i zaštitne maske za prvu sezonu, uradimo pet prototipova odela od kojih je jedno otišlo u serijsku proizvodnju, nabavimo podplastrone, nabavimo rukavice, pronađemo zatvoren prostor za trening, pripremimo promotivne slike i video materijal, pripremimo Facebook i Instagram stranicu, odštampamo vizit karte, postere i majce, sami smo napravili ovaj sajt uz malu asistenciju bliskih prijatelja koji su prepoznali našu iskrenu ideju i pripremili program škole za prve tri godine.
Slika iznad: Varijante za logo mačevalačke škole "PERO"
Ipak, uz sve gore navedene muke, i napore najteže nam je palo ono što je trebalo da usledi na kraju. Slobodno mogu reći da mi je jedan od najtežih dana u životu bila nedelja kada sam trebao nenajavljeno da se oprostim od škole koja me je odgajila. 15 divnih godina sam proveo u "Svetom Đorđu", kod profesora mačevanja Aleksandra Stankovića koji mi je od učitelja i mentora postao prijatelj. Čovek se, kako i sam profesor jednom reče, meri po uticaju a ne sadržaju. Teško bi bilo naći prave reči za čoveka koji je svakoga ko je to želeo od kamena isklesao u dijamant. Nije to lak zadatak. Dijamant se od kamena dobije samo kada ga “pritisneš tonama zemlje”.
Nije lako otići od porodice koja te je oblikovala, ali se kao i u stvarnom životu, to pre ili kasnije neminovno desi. Nadam se da će nam poznanici i prijatelji iz drage mi škole oprostiti što se nismo zvanično oprostili sa njima, ali mislimo da ovo nije “zbogom” već jedno novo “zdravo”. Škola mačevanja u kojoj smo ponikli dovoljno je velika da i bez nas nastaviti svojim odvažnim putem. Mi im sa naše strane možemo poželeti sreću u daljem radu, mada sreća školi takvog renomea i nije potrebna. Svako ima svoj put i svoje putovanje.
Ali ja zapravo ovde ne želim da vam pričam samo o mačevanju i školi koju smo osnovali. Ono što zapravo želim jeste da vam ispričam moju priču. Mislim da ne postoji putovanje koje je toliko važno od putovanja kojim krenete celim svojim telom i bićem. Baveći se jednom takvom veštinom, koja testira ceo um i telo, učite se da budete snažni, disciplinovani, odlučni, otporni i što je možda najvažnije naučite da budete ranjivi. Govorim o ranjivosti koja je ekvivalent ponovnom učenju da hodamo. Ranjivosti da posle svakog koraka padnemo. Ali upravo kroz put te ranjivosti čovek zapravo nauči koliko je zapravo snažan jer posle svakog pada potrebno je ustati.
Teško je objektivno opisati mene kada sam imao 12 godina. Već sam bio visok 185cm i najviši dečak u razredu. Sav sam bio u rukama i nogama koje nisu znale gde je levo a gde desno. Počeo sam da treniram odbojku u početku bezuspešno ali sam uspeo kroz naporan rad da napredujem mada ne mogu reći da sam bio vrhunski sportista. Bio sam odgurnut od dece koja su bila brža, jača, spretnija, viša, i bio sam odgurnut od trenera i nastavnika koji su zapravo tražili onu “talentovanu” decu. Sa druge strane voleo sam da čitam i učim. Ja sam bio onaj koji je drugima radio kontrolne zadatke i pomagao oko domaćih zadataka. Nikad nisam bio veliki buntovnik u razredu ako se izuzme da sam najviše puta bio izbačen sa časa zbog igranja šaha u zadnjoj klupi ili zbog čitanja avanturističkih stripova koje je Politikin zabavnik redovno objavljivao u svom dodatku. Do svoje 17 godine sam shvatio da nisam sportista već budući "akademski građanin". Ali propuštajući taj "vrhunski" sport nisam uspeo da se dovoljno razvijem fizički, psihički i emocionalno kao ostala "talentovana" deca koja su ove specifične veštine stekla pritisnuta stresom uspeha i neuspeha na sportskim takmičenjima. I tako je bilo sve dok nisam ušao u tadašnju zgradu Doma vojske u Beogradu i spoznao jednu sasvim novu vrstu pokreta.
Na sekciji mačevanja Doma vojske, rađala se jedna sasvim nova veština klasičnog evropskog mačevanja. Italija, Francuska, Španija, Nemačka, Engleska, sve su to evropske zemlje koje su imale svoje sisteme borbe pre mnogo vekova. To su bile smrtonosne veštine i u vreme kada su se razvijale, one su često značile razliku između života i smrti. Razvojem vatrenog oružja te veštine nisu odumrle, već su doživele svoju malu renesansu. Prestale su da budu veštine smrti i postale veštine života, kreacije i može se reći rekreatvne umetnosti, koju je sekcija mačevanja u Domu vojske istraživala i otkrivala na jedan sasvim novi način.
Nisam od starta bio dobar mačevalac, ali nije bilo bitno jer, sam najzad radio nešto što mi se sviđa. Bio sam uvučen novim pokretima koji su stavljali na test moju fizičku i psihičku spremu. Sada nije bila bitna snaga već pozicija, nije bila bitna brzina već taktika. Naučio sam da u životu ne pobeđuju uvek najbolji. Mačevao sam i bio zadivljen nadmudrivanjem u borbi. Vremenom sam postajao sve bolji, dogurao do zvanja mlađeg asistenta, starijeg asistenta, instruktora. Počeo sam da vežbam svaki dan. I dan danas uz sve obaveze vežbam skoro svaki dan.
Kroz veštinu mačevanja savladao sam sve svoje predrasude da moram odmah biti dobar u nečemu. Baveći se veštinom koja je testirala moje fizičke, mentalne i emocionalne granice ovladao sam svojim telom, svojim umom i na taj način se bolje povezao se sa svetom oko sebe. Postoji neverovatna veza veštine i osećaja da pripadate negde. Upravo tada kada shvatite da ste gospodar sebe i svojih dela počinjete zapravo da se osećate sposobnim, privlačnim, izdržljivim. Znanje I disciplinu stečenu kroz veštinu mačevanja sam prebacio na sve čime se bavim u životu. Danas sebe smatram uspešnim čovekom.
Veština nije cilj već put koji nas uči kako da postanemo ljudi.
Upravo zato smo i rešili da krenemo na putovanje zvano "PERO - Škola mačevanja". Ponuđeni nam je da postanemo deo uprave škole mačevanja u kojoj smo odrasli, ali želeli smo da nastavimo put istraživanja. Da proučimo I pokušamo nešto novo. Nismo želeli da menjamo sistem škole u kojoj smo ponikli, jer nemamo pravo da menjamo jedno životno delo, neprocenjivo i originalno na našim prostorima.
Čudno je i prelepo, da se posle 15 godina bavljenja ovom veštinom i dalje osećam kao da sam na početku. Mačevanje je široka disciplina koja može mnogo dobra da učini ljudima ako joj se na pravi način priđe. Smatram da je obaveza, nas koji smo dozvolili sebi da krenemo na jedan ovakav put da nastavimo da afirmišemo ovu veštinu uz koju smo porasli i postali ljudi.
I tako…
Ponovo smo na početku. Spremni da vidimo pučinu, i mirno i uzburkano more. Želimo da nastavimo sa usavršavanjem ove plemenite veštine koja gradi telo i duh. Želimo slobodu da testiramo druge stilove i razvijemo svoj. Želimo da putujemo po gradovima širom Evrope i sveta, da upoznamo nove ljude, podelimo iskustva, da se borimo, zabavimo i postanemo još bolji ljudi!
Zato Vas pozivamo! Sve vas vedrog duha! Pridružite nam se na ovom velikom putovanju znanja, bistre misli i visprene pameti.
Da li će biti teško? - Hoće!
Da li će biti neizvesno? – Hoće!
Ali priča o putovanju će biti večna.
Učenik mačevanja,
Predrag Agatonović
Comments